Иво Андрић је по много чему представљао загонетну личност. Међу његовим најзагонетнијим цртама био је његов однос према учешћу у јавном животу. У бурним деценијама једнопартијске владавине, у којима је све било строго контролисано, и у којима се често, каткад и веома драматично, постављало и питање слободе говора, Андрић је ћутао. Дисциплиновано је долазио на скупштине Удружења књижевника, није пропуштао састанке актива писаца чланова Савеза комуниста, али се на њима никада није чуо његов глас. Руку на срце, ћутали су и многи други, али је Андрићево ћутање било најупадљивије. Најупадљивије и зато што се он, као писац са великом међународном репутацијом, а поготову после додељивања Нобелове награде, могао сматрати недодирљивим. И што је, као недодирљив, могао себи дозволити више слободе него други.
Андрић је, међутим, ћутао. И не само да је ћутао, него ни на који начин није учествовао у јавном животу. У Знаковима поред пута он то ћутање и ту пасивност не једном објашава и оправдава. У једној прилици, он каже: „Ја сам рођен и васпитан у средини која је сматрала да у сваком јавном наступу има нечег недопуштеног и стидног”. У другој прилици он иде и даље, и учешће у јавном животу осуђује као „чудно и самоубилачко лудило које на махове као смртоносан пламен захвата слаба и ограничена људска бића: хтети бити све, хтети учествовати у свему”.
Међутим, то што није говорио не значи да није посматрао, да није видео, и да је према оном што је видео остао без речи. У самоћи своје собе, у својим свескама, он описује своје виђење нашег менталитета, с посебном пажњом се задржавајући на менталитету оних који владају. Он о томе говори отворено и без околишења.
„Дуготрајно робовање и рђава управа”, пише Андрић, „могу толико збунити и унаказити схватања једног народа да здрав разум и прав суд у њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла у свету око себе него ни своју сопствену корист од очигледне штете.”
Као да дописује Русоову тврдњу да „један народ неће никад бити нешто друго до оно што природа његове владе од њега направи”, Андрић као један од главних узрока извитоперавања здравог разума и правог суда једног народа, у истој мери као „дуготрајно робовање”, види и „рђаву управу”. И не једном задржава свој поглед на онима који државом управљају.
„Ваш човек је пун амбиција”, Андрићу, наводно, каже неки странац. „Невоља је што је његова амбиција редовно већ у самом почетку погрешно постављена. Уместо да има у виду циљ и резултат рада, ваш човек стално мисли на став и улогу своје личности при том раду.”
Усредсређујући се на оно што се догађа са човеком „кад мисли да је чврсто засео на власт, укратко: кад се осили”, Андрић, после регистровања промена у његовом физичком изгледу, указује и на промене у његовој свести о себи. „У таквом човеку брзо се развија несразмерна представа о својој важности и величини, упоредо са сумњом и бојазни да људи ту његову величину не виде како треба и не цене довољно. То ствара у њему потребу да своју силу испољава гласно и видно на сваком кораку.”
При свем том не треба занемаритини окружење у коме се тај човек налази. „Прича се” , записује Андрић у Знаковима поред пута, „да је на двору неког султана био нарочит чиновник чија је титула гласила: евет–ефендија. Његова једина дужност била је да клима главом у знак одобравања на све што султан каже. ”
Окруженим гомилама евет-ефендија, који се надмећу у одобравању сваке њихове речи, у тим султанима – да останемо при том појму – у тим султанима се развија хипертрофија личности, та хипертрофија рађа и развија самовољу, а све то, закључује Андрић, прати и „инфлација речи… која показује да код њих влада несигурност и забуна у мислима, да контрола попушта, да воља слаби, да изговорена реч губи од вредности…”
Ако је овако јасно видео, и овако прецизно описао, деформација људи који, дограбивши се власти, почињу да прецењују и себе и своје неспособности, и да, у складу са својим све већим амбицијама и претензијама, игноришући и устав и законе, проширују и своје компетенције, и ако је овако јасно видео какве су последице „рђавог управљања” земљом, зашто о томе није говорио јавно? Зашто је ћутао? Или је боље да питамо: шта је то ћитање значило?
У тражењу одговора на ово питање могла би нам помоћи Андрићева приповетка „Мост на Жепи”.
Пошто је мост на овој босанској реци саграђен, један „млади и учени цариградски муалим” – учитељ – верујући да ће се и на тај мост, „као на сваку јавну грађевину урезати натпис да се зна кад је зидана и ко је подиже”, послао је везиру Јусуфу свој предлог таквог натписа. „На приложеној тврђој хартији”, пише Андрић, „био је фино исписан хронограм са црвеним и златним иницијалом:
Кад Добра Управа и Племенита Вештина
Пружише руку једна другој,
Настаде овај красни мост,
Радост поданика и дика Јусуфова
На оба света.
Испод тога био је везиров печат у овалу, подељен на два неједнака пола; на већем је писало: Јусуф Ибрахим, истински роб божји, а на мањем везирова девиза: у ћутању је сигурност.”
Шта је везир урадио са тим натписом?
„Везир обори поглед на муалимов натпис у стиховима”, наставља Андрић, „полако подиже руку и прецрта двапут цео натпис. Застаде само мало, па онда прецрта и први део печата са својим именом. Остаде само девиза: У ћутању је сигурност. Стајао је неко време над њом, а онда подиже поново руку и једним снажним потезом избриса и њу.
Тако остаде мост без имена и знака.”
Битан је тренутак у коме везир прецртава и брише све, и стихове, и своје име, и своју девизу. Он је, подсетимо се, током четврте године свога везировања, као жртва једне опасне интриге, пао у немилост и доспео тамнице. После дуге борбе – „борба је трајала целу зиму и пролеће”, каже Андрић – „изађе Јусуф из заточења као победник… победио је све противнике и био моћнији него икад пре; дубином скорашњег пада могао је да мери висину своје моћи.”
Везир брише понуђени хронограм у тренутку кад је „моћнији него икад пре”. Зашто? Зато што је сећање на тамницу и немилост код њега јаче од осећања моћи коју сад поседује. Међутим, зашто, бришући муалимове стихове и своје име, брише и своју девизу? Зато што више у њу не верује? Или управо зато што је, држећи се доследно своје девизе, и њу саму прецртао и прећутао?
У једној од својих свезака Андрић наводи Сенеку, који каже: „Многе невоље живота уче човека да ћути.” И то би могло да нам помогне не само да ово ћутање разумемо, него и да га примимо као поруку. Ако су ту школу – „многе невоље живота” – прошли и овај писац и његов везир, и ако их је та школа научила ћутању, онда то заслужује нашу највећу пажњу. Ако људи толике силе и моћи, као везир Јусуф, и толике светске славе, као Андрић, закључују да је сигурност једино у ћутању, да ли то показује колико је страшан и опасан свет у коме живимо? Свет у коме ни највећа слава, ни највећа моћ, не пружају никакву заштиту? Што се, у овом случају везир или писац, налазе више на друштвеној лествици, и што с те висине виде више но други, то је њихово ћутање теже и речитије. Толико теже и речитије, да га ми разумемо као оптужбу.
Каткад дођу времена у којима човек, упркос ћутању коме су га училе „многе невоље”, мора да проговори, и по цену живота. Времена у којима мора да проговори и ко нема уста. Андрић је и у таквим временима ћутао. Али када читамо оно што је при том у својим свескама писао, схватамо да је и његово ћутање било говор.
(Текст академика Љубомира Симовића прочитан 20. новембра 2017. године у Српској академији наука и уметности поводом Дана САНУ)