Мојковачка битка је део Косовскога боја који траје и трајаће до последњег времена. Као што се за Косовску неће до краја знати да ли смо је добили или изгубили, тако се ни за Мојковачку још не зна јесмо ли поражени или победници, да ли је била велика или мала. У тој бици смењују се противници и одмењују империје, само српски народ остаје онај један те исти и једини.
Ко није стигао да погине на Косову, чекао је Карађорђеву буну, ко није погинуо на Мишару и Чегру, гинуо је на Церу и Сувобору, а ко је остао жив хитао је ка Мојковцу. Ту су гинули последњи од оних „што се не шће у ланце везат“. Речи Данила Бањског, косовског савремника: „Умримо да вечно живи будемо!“ добиле су свог наследника у речима песника и учесника Мојковачке битке.
Као и на Косову. и на Мојковцу су се појавили Милош и Јанко, само што се овај пут Милош презивао Меденица, а Јанко – Вукотић. Онај Јанко што је закаснио на Видовдан 1389. стигао је у прави час на Мојковац, на Божић 1916. године, али су и њега питали „што га брани кад га не одбрани?“
Лаб и Ситницу заменили су Тара и Лепенац, а Бојна њива – Газиместан. Мојковачки ратник био је косовац, а Мојковац – мостовац и ослонац српске војске која је преко Албаније одступала ка небу.
Сердар Јанко је ложио бадњак и ноћивао у кући Гавра Раденовића у Подбишћу, а Гавров унук Милован Ђилас га је описао као „последњег витеза класичне Црне Горе“, и „неначетог црногорског ратника, који је окренуо најлепшу страницу црногорске ратне историје“.
Ни на Косову ни на Мојковцу нису брањени само Косово ни само Мојковац. То је једна те иста ванвремена битка за ванвремене вредности. Битка за „нешто важније од сваке земље и судбоносније од иједне битке“. Што се збратило на Косову пре седам векова није се никад разбратило, већ се и пре једног века очитовало на Мојковцу. Није било ни први ни последњи пут да су Срби били „народ на који сви пуцају“ са свих страна и из свих оружја, и то као по правилу на највеће православне празнике. На Видовдан, на Божић, на Васкрс, на Светог Илију, Велики петак и Огњену Марију.