ЂАКОН ИВАН ЦРНОГОРЧЕВИЋ: Голгота Ловћенске капеле

У праскозорју љета 1972. године црногорским брдима одјекнуше црне вијести, вијести које су наше горе обојиле у црно, у сивило, у плач. Камена капела која је својим јединственим обликом представљала прстен вјечности којим се вјенчала Црна Гора, Његош и Црногорци са Христом бесмртним.

Та капела, тај прстен бесмртности који је својим магновењем привлачио и муње и громове, и одолијевао тим истим стихијама, бива разрушен. Као што је некада Христос био разапет, не канџама дивљим зверова, не рукама демона, већ рукама безбожних људи.

Такву исту судбину је доживјела невјеста Христова – Црква светог Петра Цетињског на Ловћену. Планина која је била симбол побједе, васкрсења, гроба бесмртног владике и господара нашег, постаје симбол Голготе и смрти. Тиме је дошла до изражаја владичина реченица: „Када главу раздробиш тијелу у мучењу умиру членови.“ Глава нашег народа се обурдала као снијежна лавина низ планинску литицу, образ нашег народа се помрачио, а члeнова скоро па да више и нема. Кичмена мождина славјанства је раздвојена на цјелине,  тако да на све друго личи само не на узвишену идеју какву су имали свети Петар Ловћенски Тајновидац и његов стриц свети Петар I.

Ловћенским литицама и даље се сливају крв и зној од трновог вијенца и од злочина за који никад нико није одговарао,  као ни када су Христа разапели. И тада се могао чути дијалог између Понтија Пилата и разјарене масе ,,Зар цара вашег да разапнем? „,,Немамо другог цара осим ћесара! “  ,,Распни га,  Распни! “ , као и ,,Крв његова на нас и на дјецу нашу“.  Та крв невино проливена како онда у случају Христа тако и сада у случају Ловћенске капеле није прошла незапажено од стране Божије правде. Брзо су се обистиниле Христове ријечи ,,Ето оставља вам се дом ваш пуст“ као и ,,Неће остати ни камен на камену који се неће разметнути“. Те ријечи су се дословно обистиниле,  послије неколико десетина година хиљаде и хиљаде Јевреја је поубијано у Јерусалиму тако да их више нису имали гдје сахрањивати, а онда су се као никада до тада расијали свуда по свијету као овце без свог пастира.

Иста таква судбина је задесила српски народ зато јер су умјесто Христа изабрали Вараву- злочинца. Посљедица таквог избора се осјећају и данас јер су умјесто иконе Христове стављали икону Вараве, умјесто пјесама Богу пјевали су Варави, умјесто Васкрса и Божића слављени су празници који „Чојка ниже скота стављају“. Такво једно слободно опредељење своје коријене је пустило у све поре друштва,  најприје у породици,  школству у комплетном друштву. Грађење братства и јединства без заједничког ‘Оца небеског’ довело је до друштвеног инцеста гдје више ни брат брата није познавао, ни отац сина ни син мајку.

Такво једно хаотично стање довело је до националне  трагедије до братоубиства као природна посљедица богоубиства. Разлика између јеврејског и српског народа је та што јевреји нису признали Христа као Месију ни прије ни послије,  док је српски народ био са Христом 11. вјекова прије него што су га јавно пред очима свијета омрзнули и одбацили. Дубок је бездан гријеха нашега народа, а још дубљи је бездан љубави Христове, који без обзира на све даје човјеку вријеме и слободу да се покаје.

Видљиви знак нашег стварног покајања ће бити онда када се Ловћенска капела опет небу и планинском врху приљуби,  и када златни крст поново буде пркосио муњама и громовима и свим ватреним стихијама овога свијета. Тада ће нашем народу поново засијати истински и прави светионик,
знаћемо куда и са ким треба ићи,  ког Бога и цркву и који језик треба поштовати. Сва наша питања и сви наши одговори леже у Ловћенској гробници, ту је кључ који отвара нашу народну ризницу од Кирила и Методија до данашњих дана. У Ловћенској капели лежи и судбина Косова и Метохије и васколиког рода српског.

Ловћен је последња ријеч у судбини нашег народа јер је он граница између Истока и Запада, са њега се виори барјак побједе-слободе или барјак пораза- ропства.  Он је кантар који мјери савјест нашег бића,  преко њега нам долази или благослов или клетва ,  или живот или смрт. На нама је којем ћемо се приволити царству.

Што је за Јевреје Соломонов храм,
Што је за Јелине света Софија,
Што је за Французе Нотр-Дам,
Што је за Италијане Петрова црква,
То је за нас Ловћенска капела.