Kaplan Burović: MINISTARSTVO ZA DIJASPORU I NJEGOV INFORMATIVNI PRIRUČNIK

 

Imam u ruke drugo izdanje INFORMATIVNOG PRIRUČNIKA ZA DIJASPORU, delo  Ministarstva za Dijasporu Vlade Republike Srbije, štampano u Beogradu 2009. Nisam video prvo izdanje, ali je dovoljno i ovo drugo da se čovek zapanji. Koliko ja vidim i razumem, svi se Srbi van Srbije kvalifikuju od tog Ministarstva kao dijaspora. Znači, van Srbije nemamo nacionalnih manjina, ili autori ovog dela ne prave razliku između dijaspore i nacionalne manjine, što znači da nisu ni privirili u međunarodni zakon o nacionalnim manjinama i dijasporama, što nam dokazuje i stav srpskih vlasti prema stranom elementu u samoj Srbiji.

Po međunarodnom zakonu o nacionalnim manjinama i dijasporama postoji velika razlika između njih. Osnovno: nacionalne manjine imaju pravo da sačuvaju svoju nacionalnost i da zato organizuju i osnovno obrazovanje, pa i kulturno-prosvetnu i naučnu aktivnost. Dijasporama to ne pripada. Njihova je dužnost da se integriraju i sliju sa mesnim stanovništvom, ili – ako to neće – da se sele i vrate oklen su došli. Što nije slučaj u Srbiji, gde se dijasporama priznaju prava nacionalnih majina, pa i super prava, prava nekakve narodnosti, što je dovelo do aktuelnog stanja na Kosmetu.

Srbija ima svoju dijasporu ne samo u svom okruženju, već i dalje. Ali ima i svoju nacionalnu manjinu, posebno u svom okruženju. Konkretno, Srbi Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, pa i Slovenije, Austrije, Mađarske, Rumunije, Bugarske, Grčke i Albanije, pre svega su nacionalna manjina, a zatim, delimično, i dijaspora.

Uzmimo za primer Makedoniju. Ko su Makedonci ? Zar to nisu Srbi, koji su se u srednjem veku počeli nazvati tako po imenu teritorije koju su nastanjivali, kako što se danas Srbi Šumadije nazivaju i Šumadinci. Pod uticajem bugarskih okupatora oni su od njih prihvatili toliko da njihov jezik nije više ni srpski niti bugarski, već jedan zaseban jezik, koji im daje pravo na samostalnu nacionalnost. To se ogleda i u običajima, nošnji, pa – donekle – i u istoriji.

Ali se to nije desilo sa svim Srbima. Jedan dobar deo je sačuvao i jezik i sve drugo, ili ga, posle bugarske okupacije, živeći u okviru srpske države, renovirao.

Ovi su Srbi živeli u Makedoniji u bratskoj slozi sa Makedoncima, delili sa njima i dobro i zlo i borili se, lili krv i položili i svoje živote za oslobođenje Makedonije od svih njenih okupatora, što imamo i kod Makedonaca u Srbiji. I u najvišem stupnju razvoja nacionalne ideje Makedonaca, Srbi su bili uz njih i oni su bili uz Srbe, tako da je na bazi toga i došlo do ličnog ujedinjenja Makedonije sa Srbijom, kao jedna teritorija i jedan narod. Ne poričemo i bugaraše, pa ni ekstremne makedonske nacionaliste. Ali je činjenica neosporna da su se i Srbi dijaspore, kamo li mesni, ujedinili sa Makedoncima i borili se pod njihomom zastavom kao pod svojom. To je dovelo da posle DSR Srbi su prvi koji su priznali makedonsku naciju i Republiku Makedoniju za njihovu, nesrpsku teritoriju. Kao rezultat toga je došlo i do osamostaljenja bez ijednog ispaljenog metka, sporazumno.

Ne samo u prošlosti, već i dan-danas, i posle osamostaljenja, ne samo Srbi meštani, već i oni koji pripadaju srpskoj dijaspori, pa i oni Srbi koji ne žive u Makedoniji, duševno su povezani za Makedoniju i makedonski narod i spremni su, kao i u prošlosti, ne samo da liju svoju krv za Makefoniju, već da polože i svoje živote. Činjenica je neosporna da je integritet i suverenitet ove Makedonije poslednjih decenija (ugrožen od albanskih šovinista i rasista !) branio i brani jedan Srbin sa izuzetnim samopožrtvovanjem, koje još nisu pokazali ni sami Makedonci, njihove vlasti, pa ni oni koji su položili i svoje živote za nju. Pobesneli su Albanci ne samo Makedonije i Albanije, već i svekolike albanske dijaspore po svetu čim su videli njegovo ime u ENCIKLOPEDIJI MAKEDONIJE.

Ovi Srbi Makedonije ne samo što nisu dijaspora, ne samo što su nacionalna manjina, već su i braća Makedonaca, pa kao braća i treba da žive sa njima, da se integriraju i sliju, kroz potpuna ista prava, bez i najmanje razlike, ne samo građanske, već ni nacionalne.

U Crnoj Gori, manje-više, imamo isti slučaj. Kad su Crnogorci nastanjivali tu teritoriju, koju danas nazivaju Crnom Gorom, nisu se zvali ni Dukljani, ni Zećani, niti Crnogorci, već Sloveni, pa i Srbi. Ako se sada nazivaju Crnogorci, to je njihovo pravo. Pošto im se domovina naziva Crna Gora, mogli bi se nazvati i Crnci, iako im put nije crna. Ali, i oni stanovnici Crne Gore, koji se još uvek nazivaju Srbima, imaju svoje pravo.

Činjenica je neosporna da nijedan Srbin, ne samo od starosedeoca, već i od pridošlih, i sâm Njegoš, sa svojim precima i sledbenicima, nije živeo kao Srbin u Crnoj Gori. Svi su se oni, kroz vekove, slili sa Crnogorcima, živeli, radili, lili svoju krv i položili i svoje živote za Crnu Goru kao za svoju domovinu, kao i svi oni koji su se upinjali na to da su Crnogorci.

Ovi Srbi, u Crnoj Gori, ne samo što nisu dijaspora, već nisu ni nacionalna manjina. Nikada se oni tako nisu ni osećali. Nikakvu podvojenost nisu nikada demostrirali. Nazivali su sebe Srbima i podrazumevali se Crnogorcima, ili su se nazivali Crnogorcima i podrazumevali se Srbima. Oni su Crnogorci ništa manje od svih onih koji nastavljaju da se nazivaju Crnogorcima, kao što su i ovi Srbi, bez obzira sviđa li im se to, ili im to nalaže istorijski momenat da se tako nazivaju. Milu Ðukanoviću treba čestitati što je spasio Crnu Goru od NATO-bombardiranja, kao i Vuku Brankoviću (Uz sva folklorna prokljetstva !), što je 1389.godine spasio na Kosovo Polje deo srpske vojske od turskog pokolja.

Da se ne odužimo, manje-više ovako stoji stvar i u Bosni i Hercegovini, i u Hrvatskoj, gde srpski elemenat nije dijaspora, već sastavni deo meštana, pa se kao meštani (Kao braća !) i treba da se tretiraju, a sami oni – da se konstruktivno integriraju i sliju. Ja poznajem bezbroj porodica, u koje jedni se izjavljuju za Srbe, drugi za Hrvate, treći za Crnogorce, četvrti za Bosance, a ima među njima koji se (i u samoj Srbiji!) izjavljuju za Turke i Albance, pa i za Italijane, iako sasvim dobro znaju da su Srbi, da im je čukunded ista osoba i da im počiva u nekom srpskom groblju.

Između srpskog i mesnog elementa u kojoj bilo slovenskoj državi, posebno u okruženju, ne sme biti nikakvih nesporazuma. Uzmimo za primer Rusiju, gde srpski elemenat vekovima živi kao u svojoj domovini, bez ikakve diskriminacije, jer se i ruski elemenat pokazao i dokazao kao jedinstven sa srpskim narodom kroz svu svoju istoriju.

Pre Ministarstva za dijasporu, Srbija je trebala da organizuje ministarstvo za svoje nacionalne manjine, koje su imale ogromnu potrebu za njenu podršku i zaštitu, a ne da se ponaša kao što se ponašala konkretno prema srpskoj nacionalnoj manjini u Albaniji, za koju nije pitala ni da li je živa, dok je za svoju dijasporu tamo, u Albaniji, pokazala i najkriminalnije interesovanje, sarađivala je (Pa i sarađuje i dan-danas !) sa albanskim kriminalcima u njihovim kriminalnim postupcima, i za fizičko likvidiranje pojedinih dijasporaca i manjinaca. Srpske vlasti su znale dobro, sasvim dobro, da se njeni građani u Albaniji kažnjavaju krivično, tobože za neprijateljsku propagandu, na što Albanci nisu imali pravo, jer njihov zakon za neprijateljsku propagandu važio je samo za građane Albanije, a ne i za strance. Nikada Srbija (Ni ostale eks-jugoslovenske republike !) nije intervenirala ni u odbranu pripadnika srpske nacionalne manjine u Albaniji, kamo li i za odbranu pripadnika njene dijaspore, pa ni za turiste. Nikada Jugoslavija (A u njenom sastavu ni Srbija !) nije intervenirala u odrani svojih građana koji su kažnjeni u Albaniji kao agenti UDB-e, iako ne samo što to nisu bili, već su naprotiv i proganjani od UDB-e ! Meni su u Albaniji, gde sam 2009.godine stigao kao turista, učinili atentat, pokušali su da me ubiju, za što sam se odmah prijavio u ambasadi Srbije u Tirani i tražio od njih zaštitu. Ne samo što mi nisu dali nikakvu zaštitu, već su sprečili i one koji su hteli da se preko medija dignu u moju odbranu. Ljepe reči ovog priručnika još uvek služe prikrivanju kriminalne prakse.

Snabdevajući svoje nacionalne manjine i dijaspore ovim priručnikom, Srbija deluje destruktivno. Zato ga treba najhitnije povući iz cirkulacije, i pored pozitivnih strana, koje nesumnjivo ima.

Dužnost je Srbije pre svega da uspostavi vlast koja neće proganjati političke emigrante, koji se ne bave kriminalom. Dok Srbinu sred Beograda dozvoljava da organizuje partiju (Ako je to istina !), zašto da meni ne dozvoljava da u inostranstvo napišem i objavim knjigu protiv postojećih vlasti, za njihove kriminalne protivustavne i progtivzakonske postupke. Ili ovo nije istina ?! Da ne treba da navodim najdrastičnije primere kriminalne saradnje srpskih vlasti sa albanskim vlastima protiv nas, dijasporaca i turista ?!

Pošto se bude uspostavila u Srbiji stvarna demokratska vlast, ona će imati mogućnost da formira Ministarstvo za nacionalne manjine i dijaspore. Tek posle ovoga, kompetentnim ljudima, moći će da se poveri da napišu priručnik za dužnosti i prava pripadnika nacionalnih manjina, dijaspora i turista Srbije.

Sve dok se bude nastavilo sa ovim stanjem, dok nas Srbija bude držala po njenim crnim listama i proganjala, osporavajući nam i elementarna ljudska prava (pa i na teritoriji same Srbije !), apsurdno je i govoriti o bilo kakvoj našoj zaštiti sa strane njenih vlasti.

Lično meni, ministar za Dijasporu Srđan Srećković, poslao mi je pismo i pozvao me da se vratim u Beograd, na što sam mu odgovorio da me prvo skine sa crne liste, jer sam kao niko drugi dokumentima, mojom krvlju i mojim životom (Pa i životom moje dece !) dokazao da, ako sam protiv titoizma, nisam i protiv Srbije, nisam i protiv mog srpskog naroda. Posle ovoga, gospodin ministar se nije čuo živ, iako je to moje pismo odjeknulo i preko medija, pa i preko stranih medija. Zašto ćuti dan-danas ministar ?! Zar nam ovo ne dokazuje da imamo posla sa demokratijom crnih lista ?!

Demokratija crnih lista nema za sobom ni narod zemlje, kamo li nacionalne manjine i dijaspore. Ne samo ovaj priručnik, već i Ustav i bilo koji zakon ovakvih vlasti su gola hipokrizija, kojom ciljaju da zasljepe oči onima, koji – i bez toga – sljepi su.