Некада давно, када је свет бивао обојен крвљу, када се водио Велики рат, упркос силном непријатељству – знало се да су са обе стране ратовала господа. Некада давно, када су преко Аде Циганлије летели меци и бомбе, Срби су учинили нешто што Аустријанци и данас памте, одајући почаст нејакој али господској српској војсци.
Те давне 1914. године водила се борба за Аду Циганлију. Била је то борба која је одбранила Београд. Поручник Петар Куновчић командовао је четом која је имала задатак да обрани Аду, али нико од њих није ни помишљао да ће једно писмо преокренути битку и учинити да се освајачи повуку.
Наиме, током битке аустријски потпуковник Аугуст Шмит примио је писмо. Српски војници мислили су да је то депеша којом се наређује напад и зато је каплар Милутин Јанковић добацио бомбу која је пала тик испред Шмита – усмртивши и њега и још двојицу непријатељских војника.
После страховите битке, српски војници сахранили су жртве – официре обе стране, уз војне почасти. Тада су у џепу потпуковника Шмита пронашли писмо за које су мислили да је наредба за напад. Било је то неотворено писмо његове ћерке из Беча.
Преживели српски официри, на челу са мајором Светомиром Ђукићем, написали су писмо младој Аустријанки. По сећању поручника Куновчића, ово су биле записане речи:
Поштована госпођице, са тешким срцем и болом у души, иако смо непријатељи, принуђени смо да Вам први јавимо тешку вест да је Ваш неумрли тата, херој официр и командант 32. аустријског пука, данас херојски пао на челу свога пука, бранећи свога цара, своју земљу и своју заставу, а у тешкој борби на српском земљишту у Ади Циганлији.
Иако сте изгубили оца, имате њим да се поносите, јер је херојски и достојно једног витеза-хероја, па на пољу части, бранећи своју отаџбину. (…) У исто време Вас извештавамо да смо данашњом упутницом послали Вам 4.000 круна, који смо новац нашли у џепу Вашег покојног оца са писмом и молимо Вас да нас о пријему овог новца известите, јер нам је много стало до тога да примите и новац и писмо.
Вашег оца достојно смо сахранили са свим почастима, обележавајући његов гроб једном примерном крстачом, тако да кад се сврше ратне операције и заведе мир, Ви можете са Вашом поштованом породицом доћи у Србију и наћи тело Вашег тате пристојно сахрањено и гроб очуван. (…)
Примите наше најискреније витешко саучешће, да Вама и осталима Вашима Бог подари дуг и срећан живот.
Почетком 1915. године стигао је одговор госпођице Шмит:
Поштована господо, Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно, без обзира на Вашу утеху. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална. Исто тако, и новац сам такође примила на чему Вам такође хвала.
У овим тешким моментима за целу нашу породицу, Ваше писмо је заиста окрепљавајуће, утолико пре и више што је наш тата заиста завршио свој живот на бранику своје отаџбине, достојно сваког дивљења. (…)
Ја сам већ са многим мојим другарицама, уплаканих очију, давала Ваше писмо да га прочитају и оне су заједно са мном плакале и дивиле се пажњи српских официра хероја.
После овог писма нарочито ценимо подвиге малене србијанске војске, која је достојна сваког дивљења (…)