БОЖАНСТВЕНА ИЗЛОЖБА: Патријарх Павле, од земаљског до небеског

Када даровита рука ослика Божјег човека у тридесет пет слика и три манастира где је највише коначио, онда се у галерији „Икар“, Дом ваздухопловства у Земуну, роди божанствена изложба.

Изложба портрета поводом стогодишњице рођења и петогодишњице упокојења блаженопочившег патријарха Павла била је прилика за подсећање на личност и дело Његове светости. То је уприличио Желимир Жељко Батинић, сликар овдашњи и несвакидашњи.

У миру његовог земунског дома диванимо о сликама и прошлости. За почетак, дугујемо одговор на питање по чему је Жељко, осим у сликарству, несвакидашњи и непоновљив. Обећање дато његовим поштоваоцима и пријатељу Мирославу Турудићу је испунио, као што је и обећао, после три године.

Ево нас пред студијама за портрет патријарха Павла. Тај пројект најавио је на претходној изложби портрета Јосипа Броза. Постављамо питање, није ли тај тематски избор, у најмању руку, необичан скок?

– После смрти патријарха Павла намеравао сам да приредим изложбу његових, али и портрета Ј. Б. Тита – објашњава Батинић. – Повод је била моја запитаност: шта је то у бићима ова два човека тако посебно, па је толики број људи нагнало да изађе на њихов последњи испраћај.

И како сте решили ту упитаност?

– Многи пријатељи су ме одвраћали од те намере, логично упозоравајући да сахране не могу бити разлог да се њих двојица, у било ком погледу, могу ставити у исту раван. Један је био свети човек, а други атеиста (бар се тако понашао).

Патријарх Павле је, без сумње, баштинио неподељено уважавање васколиког народа, и верујућих и неверујућих, и хришћана и оних који то нису. Да ли је та околност олакшала или отежала конципирање његовог ликовног карактера, упитали смо Батинића:

– Ову изложбу сачињава више студија за портрет, рађених углавном пастелним оловкама, акварелом. У ствари, то је „тражење портрета“. Пошто нису могли бити изведени „уживо“, служио сам се комбиновањем разних фотоса и репродукција. Срећна је околност што сам патријарха неколико пута видео у свакодневним ситуацијама и, наравно, на телевизији.

Неизбежно питање за сликара је како је из те „визуре“ успео да га овековечи.

– Фотос бележи делић секунде и не може да ухвати „трајање лика“. Комбиновањем тренутка продужава се трајање. На тај начин могуће је истаћи карактер личности као сликањем уживо – позирањем. Код патријарха Павла прилаз портретисању је сложенији: од физичког до метафизичког, од световног до светог (светачког). Немогуће је све то бележити уобичајеним поступком.

И како је на крају испала студија патријарховог лика за коју сви имају похвале?

– Покушао сам да студирам његов материјалан лик, од ђачког доба до краја земаљског живота. У неколико студија, чини ми се, приближио сам се лику који обједињује његово физичко и духовно, људско и божанско биће. Али, за портрет патријарха Павла какав сам хтео да насликам засад нисам имао осећај.

Кад Сремац заоре…

По професији Жељко Батинић је дизајнер. Добитник многобројних награда за заштитни знак фирми и плаката у бившој Југославији. Кажу, док је радио у „Борби“ Батинић је био бог и батина за, како ће га касније назвати, модерни адвертајзинг. Али, сликар у души. Још као деран Карловачке гимназије добио је награду за најбољег младог сремског сликара. А кад Сремац заоре…

Тагови: Желимир Жељко Батинић, Изложба, Патријарх Павле, Сликар, Слике