КРАЈ ДОМИНАЦИЈЕ ЗАПАДА: Да ли је Америка ударила у азијски зид

Док Европска унија, опхрвана унутрашњим политичким противречностима и анемичним економским растом, постаје све мање релевантна у глобалном поретку ствари, фокус се све више премешта на исток, у Азију.

Сведочи о томе и жива дипломатска активност ових дана: председник Русије Владимир Путин боравио је у Ирану, премијер Дмитриј Медведев у Кини, а у петак је започела и дванаестодневна далекоисточна турнеја америчког председника Доналда Трампа, најдужа посета једног америчког председника Азији у протеклих четврт века, још од Џорџа Буша Старијег.

Старијем Бушу тада је позлило током државне вечере у Јапану. Хоће ли Трамп имати више среће, не само у гастрономско-здравственом смислу? Другим речима, куда води ова велика азијска геополитичка игра, и шта се то ових дана догађа на огромном и све значајнијем простору од Турске и Ирана до Кине, Јужног кинеског мора и двеју Кореја?

О великој азијској геополитичкој игри у „Новом Спутњик поретку“ говорили су асистент на Факултету безбедности Владимир Ајзенхамер и Јован Чавошки, сарадник Института за новију историју Србије.

Иако су се Владимир Путин и његов ирански колега Хасан Рохани састали више пута, овонедељни сусрет специфичан је и због тога што је први после Трампове десертификације нуклеарног споразума с Ираном. Путин је споразуму и овом приликом пружио пуну подршку.

„Трамп покушава да угрози нуклеарни споразум с Ираном, чиме се угрожава безбедносна ситуација у читавом свету“, указује Владимир Ајзенхамер, али напомиње: „Иран сада има моћног савезника у Русији, што сведочи о реструктурирању односа у међународној заједници, при чему дешавања у Азији постају све значајнија“. „У том контексту, савез Техерана и Москве заиста јесте битан бедем америчкој опструкцији. Путин сада попуњава тај вакуум који је настао због одсуства америчке стране“, објашњава он.

Ирански председник је, на почетку састанка с Путином, нарочито истакао и значај трилатералне сарадње Русије, Ирана и Турске.

„Мислим да ће троугао Русија—Иран—Турска у много чему одлучивати о томе како ће се одвијати редистрибуција моћи на Блиском истоку“, коментарише Јован Чавошки. „Русија је исправно препознала да је Иран земља на коју треба играти, јер је реч о веома важном регионалном играчу, незаобилазном фактору уз чију ће помоћ моћи да се редефинишу односи и на Блиском истоку и на Закавказју и у Централној Азији. Амерички покушаји изолације Ирана неће успети“.

Могло би се, заправо, констатовати да се одвија сасвим супротан процес, (само)изолације Америке јер на страну иранског споразума, а тиме и на страну Русије и Кине које га подржавају, стају и водеће државе Европске уније — Немачка и Француска.

Чавошки истиче, као веома значајан, и пример руско-иранско-индијске сарадње коју су Американци, такође безуспешно, покушали да осујете: „Недавно је у Индији Рекс Тилерсон, амерички државни секретар, покушао да покрене то питање, и добио је одговор да Америка не може да се меша у билатералне односе Индије и Ирана, који веома блиско сарађују и политички, и војно, и у енергетском сектору“.

Из Азије стижу и изазови америчком долару. На свом састанку с Путином ирански врховни вођа, ајатолах Али Хамнеј, позвао је на одбацивање долара у међусобној трговини. Пре неколико месеци се, уочи самита БРИКС-а, и сам Путин први пут јавно заложио за укидање доминације само једне валуте, а управо ових дана је сличну поруку, и то из Пекинга, упутио и премијер Русије Дмитриј Медведев, који је притом додао и да је Русија задовољна због растуће улоге кинеског јуана у глобалним трансакцијама. Какав је политички значај оваквих идеја и тенденција?

„Снага долара је фундамент читаве америчке глобалне моћи. Сви су тога одавно свесни, али оно што је током протекле деценије почело интензивно да се мења јесте слабљење америчке моћи“, наводи Јован Чавошки. „Кина је одавно почела да говори да би јуан требало да постане једна од резервних валута, и од последње економске кризе 2008. године све више инсистира на коришћењу националних валута у трговини… Отуда, све изјаве које стижу из Ирана, Русије, Кине, не представљају изненађење. То је заправо кључни моменат; ове земље покушавају да потврде своју независност од глобалног финансијског система који су створиле САД“.

Кина, која је највећи светски увозник нафте, обзнанила је своју намеру да нафту купује јуанима са златном подлогом уместо доларима, а Карл Вајнберг, угледни амерички економски аналитичар, предвиђа и да ће ова земља приморати Саудијску Арабију да јој нафту продаје у јуанима, што ће онда, каже, следити и сви остали; познато је, иначе, да су Саудијци своју нафту везали за долар на основу договора из 1974, по коме им, у замену, Америка гарантује безбедност.

„Без обзира на то што је Саудијска Арабија и даље верни савезник Сједињених Држава, она покушава да ухвати дух времена“, напомиње Владимир Ајзенхамер, и примећује: „Најављене промене у њеном фундаменталистичком, верском приступу светској политици нису последица притисака са Запада, из простог разлога што ти притисци постоје одавно, а ситуација се није мењала“.

„Реч је, заправо, о саудијском попуштању пред притисцима који долазе из Русије, јер она тренутно има највећи проблем с вехабијским исламом. Већ ту се, дакле, може назрети да се ситуација битно мења. Истовремено, Кина постаје све релевантнији економски партнер Саудијске Арабије. Она је започела процес своје трансформације, а оно што је интересантно јесте да репер више нису само западне вредности, већ је мотор промена управо сарадња с Русијом и Кином“.

А слични се процеси слабљења америчког утицаја одвијају и на Далеком истоку. Уочи почетка Трампове турнеје, америчка телевизија Ен-Би-Си оцењује да је америчка доминација у региону у „убрзаном опадању“, да није успела стратегија „скока у Азију“ Барака Обаме, те да је мало вероватно да ће се Трамп оданде вратити с неким значајним успесима.

„Амерички утицај драматично опада“, сагласан је Јован Чавошки, али додаје и да „Вашингтон има неколико важних пунктова на које се ослања, а то су пре свега Јапан и делимично Јужна Кореја, захваљујући којима ће моћи да задржи извесан степен присуства. Али то присуство више неће бити онако доминантно и хегемонистичко као што је било протеклих деценија“.

У том смислу је парадигматичан пример америчко-кинеских несугласица у Јужном кинеском мору. Извори из Беле куће најавили су да ће Трамп укорити Кину због њеног „криминалног понашања“, на шта је кинески амбасадор у Вашингтону Чуи Тијанкаи Америци одговорио да се не меша.

Владимир Ајзенхамер уверен је да ће се несугласице управо тако и завршити — „Кина има моћ да читаву ствар локализује, Америка не може да јој наметне своју вољу и може само да, везаних руку, посматра оно што се догађа“ — и извлачи шири закључак о процесима који су у току: „Кина постаје све активнији играч на међународној сцени… Читава Азија, а нарочито Кина, сад креће у свој поход ка свету, што је потпуно обрнуто од досадашњег историјског искуства, и Америка ће ускоро бити приморана да се с Кином договара око свих кључних међународних питања“.

Слично ће и Јован Чавошки: „У току је транзиција из света који су, током протеклих неколико стотина година, стварале велике западне силе, а у коме су остали били тек секундарни играчи. Поткопани су темељи тог света на који смо навикли, и период глобалне доминације Запада је завршен“.