Драгољуб Збиљић: СРПСКИ ЛИНГВИСТИ СМИШЉЕНО НАСТАВЉАЈУ ДА ТЕМЕЉНО ДОВРШАВАЈУ ЗАТИРАЊЕ СРПСКЕ АЗБУКЕ

На примеру српске ћирилице Срби доказују да највише и најтемељније сами уништавају своје највеће вредности, а тиме и сами себе својим снагама.     После забране српске азбуке у Првом светском рату и у НДХ-у у 20. веку ћирилицу су, по налогу комунистичке власти нормирајући само језик Срба на два лажно равноправна писма, с јасним циљем да се српска азбука постепено замени форсирањем хрватском абецедом, српски лингвисти су затрли у свом језику до данас 90 одсто српског писма. Српски плаћени из народног буџета лингвисти тај процес затирања српске азбуке и промене српског културног обрасца и идентитета неће да зауставе, него и даље, као у „српскохрватском језику“, под југословенском влашћу у 20. веку, нормирају језик Срба и даље на два писма, омогућујући тако довршавање смишљеног затирања српске ћирилице из времена окупације Срба и Србије. Српски лингвисти и даље смишљено настављају већ поодмакли планирани познати процес напуштања ћирилице међу Србима навикавајући их на туђе писмо.

Тешко је поверовати да српски лингвисти нису обавештени да нико у свету и Европи не чува своје писмо на тај начин како то они раде у нормирању језика Срба. Дакле, очигледно је реч о њиховој лошој намери – да се српска ћирилица докрајчи и затре и да, тако, Срби промене основу свог културног, националног и општег идентитета. Чињеница да такав пример рада лингвиста не постоји више нигде у Европи и свету доказује да су српски лингвисти задржали ранију намеру замене српске азбуке хрватском абецедом. Њихова настојања да задржавањем у нормирању српског језика хрватског писма објасне тобожњим страхом да ће нам „Хрвати узети језик ако језик Срба нормирамо као сав остали свет једино на свом писму“, показује само лукаву манипулацију за неуке, јер су Хрвати озваничили у свету „хрватски језик на латиничком писму“ и да не постоји никакав начин  да они поново, по други пут преузму српски (вуковски) језик. Они су га преузели у 19. веку. Баш уз највећу помоћ српских лингвиста и филолога, почев од Ђуре Даничића па даље, српски језик су учинили и хрватским језиком и с тим су се званично српски лингвисти сагласили Новосадским договором о српскохрватском, хрватскосрпском језику и двописму 1954. године под присмотром и командом тадашње власти.

Српске власти им данас пасивно држе страну тиме што не спроводе у пракси уставну одредбу о српском језику на ћириличком писму по Члану 10. јер их српски народ, већ деценијама навикаван на туђе писмо, већински прешао на хрватску абецеду, па је сâм народ, наравно, не може чувати јер је српској ћирилици смишљено одузет национални значај као јединог свог изворног писма. То је била политичка одлука, а не научна, али је лингвистика код нас у 20. веку постала подложна политици.

Дакле, настављање нормирања језика Срба и данас на два писма буквално је издајнички процес српских лингвиста који сами себе постављају на стуб срама у погрешној својој данашњој тобожњој њиховој „борби за ћирилицу“.

Удружења:

„Ћирилица“ (из 2001), „Српска азбука“ и „Матица српског језика и ћирилице“