ПРОФ. ДР ЖИВКО КУЛИЋ НА ЈАВНОЈ РАСПРАВИ ПОСВЕЋЕНОЈ УНУТРАШЊЕМ ДИЈАЛОГУ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ: Куповати време и чекати боље дане, не смемо повлачити брзоплете потезе

Почаствован сам што ми је омогућено да узмем учешће у дијалогу о Косову и Метохији. Сматрам да сам прилично упознат с косовском стварношћу, између осталог и због тога што сам одрастао у Медвеђи, односно на југу централне Србије. Трудим се да разумем и неповољне међународне околности у којима се последњих година и деценија Србија налази.

Од унутрашњег дијалога се много очекује, како у земљи, тако и у иностранству. Не смемо повлачити брзоплете потезе. Не смемо правити грешке које ће будуће генерације тешко моћи да исправе. А било их је и на претек, у свим временима. Пред нама је историјска одговорност.

Спремност за компромис је израз добре воље, а не знак слабости, због чега је свако разуман тако схвата и прихвата. Међутим, вољом једне стране не може се ништа значајније променити. За компромис, за „историјско помирење“, за добре односе с Албанцима није довољна само добра воља Београда и српског народа. Напротив, потребна је спремност и друге стране, као и спремност њених ментора.

Решавање статуса наше јужне покрајине на праведан, прихватљив и дугорочно одржив начин, у овом тренутку није могуће. Разлози који упућују на такав закључак су бројни. Албанској страни и њеним менторима, у наредних петнаестак година, неће пасти на памет да прихвате било каква компромисна и за Београд прихватљива решења, јер су им амбиције, планови и циљеви далеко већи. Ако до некаквих компромиса ипак дође, биће то само још једна фарса и лоша процена Срба, обавезујућа за Београд, али не и за Приштину. Уосталом, шта се десило с Резолуцијом 1244, извојеваном у рату, а погаженом у миру; шта би с Кумановским споразумом; с чувеном фуснотом и звездицом; Заједницом српских општина; Међународним судом за злочине такозване ОВК и тако редом. Ако тај суд икада и проради биће то још једно изругивање правди и још једно понижење српског народа. Ништа више и ништа мање од тога.

Београд је до сада учинио велике уступке. Простора за нове више нема. Ако их евентуално и буде, за другу страну и њене менторе то ће бити највећа потврда наше слабости, нови ветар у њихова леђа и још један разлог за наставак процеса даљег черупања Србије. Ако буде довољно мудрости, такво задовољство им више никада нећемо приуштити, тим пре што би Срби на Косову и Метохији од тога имали више штете него користи. На Косову се не брани само Косово него и југ централне Србије, Рашка област, Војводина, а зашто не рећи и Западна Македонија, па и Црна Гора.

Великоалбански орао је високо узлетео. Западни ветар му све јаче дува у леђа. На југу централне Србије, примера ради, последњих петнаестак година, купује се све што је српско, нарочито у Бујановцу и Медвеђи. У тим општинама има неупоредиво више бирача него грађана, због хиљаде и хиљаде фиктивно пријављених Албанаца, спремних за преузимање локалне власти, уз помоћ лажних пријава и уз прикривену подршку страног фактора. Творци и следбеници великоалбанског наума сматрају да је с Косметом завршена прича, због чега полако припремају терен за стварање нових „Косова“, ради насилне албанизације нових простора, под већ опробаним изговором да се мора признати „реалност“, што је највећа потврда да их ставови, планови и евентуални нови уступци Београда не занимају. Напротив, уступци их само челиче и јуначе да истрају у својим плановима.

Уступака више не сме бити, посебно не на рачун националних интереса и територијалног интегритета Србије. Никаква Европска унија, никаква обећања, никакве фотеље, никакави лажни компромиси нису вредни ни једне манастирске фреске, а камоли Косова и Метохије. Предлози о подели Косова и евентуалној размени територија су потпуно погрешни и неприхватљиви. Како ћемо мењати наше за наше? То нико разуман не ради. Из Устава се не смеју брисати одредбе о Косову и Метохији. Зашто их брисати, ако знамо да нам помажу да се лакше бранимо од спољних притисака и да успешније штитимо своје виталне националне интересе. Никакви притисци на то нас не смеју навести. У супротном, то би била још једна неопростива и тешко исправљива грешка. Грешка којом се задовољавају туђи, а не наши интереси.

Србима на Косову и Метохији се мора стално помагати, како би опстали и чували нашу свету земљу. Требало би радити на томе да се додатно подстакну наши привредници из расејања и страни инвеститори, по могућству из Русије и Кине, да улажу у српске енклаве. Недопустиво је да један готово голобради Француз – Арно Гујон више брине о Србима на Косову и Метохији него милиони Срба у расејању. То се мора променити. Зато је јако важно да се канцеларија за Косово и Метохију додатно ојача, како би се бавила и таквим питањима, у интересу свих.

Знам да свакој новој власти говоре да мора бити спремна на одређене уступке, да се по њиховом испуњењу неће истицати нови захтеви и да ће после свега тога Србију огрејати Сунце. Тако се каже и лаже. И Михаилу Горбачову су говорили да се НАТО неће ширити на нове земље и нова подручја, ако дозволи пад Берлинског зида. Говорили и лагали. А колико су тек лагали нас, ранија руководства Републике Српске и многе друге? Тако ће радити и убудуће. Захтевима и понижењима нема краја. И постојећој власти обећаће пуно тога, ако се одрекне 15% територије своје земље. Обећаће и лагаће. А када једнога дана други дођу на власт, уследиће нови захтеви, нове уцене и нова лажна обећања. Та будућа власт ће највероватније констатовати да је постојећа била кратковида и издајничка, да је правила неприхватљиве уступке и да јој треба судити, без обзира на то како ће се ствари даље одвијати. За то време и та власт ће правити нове, можда и веће уступке од претходних. И тако редом. Крајње је време да се таква пракса заустави. Једном заувек!

Такође, знам да ће многи рећи да су ми ставови искључиви,  непримерени, погрешни, површни и можда наивни, да ће после евентуалног „историјског помирења“ и могућег компромиса све бити друкчије, да ће Београд одлучније стати на бранику Отаџбине, да ће правна држава ефикасније функционисати на целој својој територији и да ће све бити како треба. Знам, али не марим због тога, не само зато што сам више него сигуран у своје оцене и процене него и зато што ће нам и у будућем времену, као и сада, за много тога, бити везане руке. Штавише, везаније него сада, нарочито ако се определимо за нове уступке и додатно савијање кичме.

И поред свега, ствари се могу и морају мењати на боље, посебно ако их посматрамо на дужи рок, што бисмо морали чинити. Јевреји су, примера ради, преко две хиљаде година стрпљиво чекали да поново буду своји на своме, а ми изгледа не можемо ни двадесет година. Време полако, али сигурно почиње да ради за нас. Односи на глобалном плану за двадесетак година ће се значајно променити. Моћ, суровост и безобзирност једнополарног света су иза нас. Вишеполарност незаустављиво јача. Сепаратистичке активности у свету све су израженије, што не иде на руку даљим признањима такозване независности Косова. У исто време, Албанци масовно одлазе с Косова и Метохије, што због сиромаштва и незапослености, што због неиспуњених очекивања и последица употребе осиромашеног уранијума током злочиначког НАТО бомбардовања наше земље 1999. године. Због свега тога, излаз је у даљем балансирању, куповини времена и чекању бољих дана, који ће сигурно доћи. Друкчије поступање било би погрешно, непродуктивно и погубно за Србе на Косову и Метохији, а временом и за српски народ у целини.

 

(Излагање проф. др Живка Кулића, декана Правног факултета Мегатренд универзитета у Београду на Јавној расправи посвећеној унутрашњем дијалогу о Косову, 31. октобра у Београду.)