Још се плаше „Друске звери“: Зашто је сиријски генерал бесмртан

 

Вест да је генерал–мајор Исам Захредин погинуо, прострујала је не само Сиријом попут муње. Захредин је био један од најистакнутијих сиријских команданата, национални херој који се до последњег даха борио против терориста.
Захредин је погинуо у области Дејр ел Зора, града у којем се три и по године борио против ДАЕШ-а, када је његово возило наишло на нагазну мину. Пре само месец дана, Захредин је за длаку избегао смрт, у тренутку када је 104. Авијацијска бригада Републиканске гарде којом је командовао пробила опсаду ДАЕШ-а и ослободила Дејр ел Зор.

Мишићави педесетшестогодишњак висока стаса и живописне браде и бркова Захредин играо је кључну улогу у покушајима сиријских власти да поврате контролу над земљом.

Ко је Исам Захредин?

Рођен је у породици Друза у селу Тарби, на југозападу Сирије. Друзи су посебна скупина у оквиру ислама, са тајновитим учењем, познатим само упућенима. Зна се да је религија Друза монотеистичка религија која у себи садржи исламске, хришћанске, неоплатонистичке, јеврејске и зороатристичке елементе.

Друзи су народ са богатом ратничком традицијом, а чувен је њихов устанак против француских колонијалиста између 1925. и 1927. године, када су заузели већи део Сирије, део Либана, па и сам Дамаск.

Из таквог окружења потекао је и генерал Захредин. Када је 1963, две године по Захрединовом рођењу, у Сирији на власт дошла Арапска социјалистичка БААС партија, спроведене су реформе по угледу на Насеров Египат.

Ислам више није играо кључну улогу у политичком животу, држава је секуларизована и сви грађани Сирије уживали су иста права без обзира на вероисповест. То је омогућило и припадницима маргиналних исламских група, какви су били Друзи или Алавити, групи којој припада и сиријски председник Башар ел Асад, да се пробију на друштвеној лествици и да заузму позиције до тада резервисане само за суните. Тако је и Захредин могао да напредује, од обичног полицајца до генерала Републиканске гарде, елитне јединице сиријске армије.

Скуп догађаја који се колоквијално називају „Арапским пролећем“ и на које већина гледа као на јединствену целину, ипак треба посматрати одвојено и у обзир узимати посебности сваке земље.

Док су у Тунису, где су протести започели децембра 2010. године, демонстрације биле спонтане и мирне (слично је било и у Египту) и резултирале су променом режима, у Либији је насиље ескалирало и не смирује се до данас.

За разлику од других арапских земаља, Тунис, Египат и Сирија су земље секуларизоване до највеће могуће мере у исламском свету. Ипак и у Сирији и у Египту, насеристичка традиција била је довољно јака да се сваки долазак на власт партија као што је Муслиманско братство посматра као враћање исламу, а маргинализоване групе, које су у међувремену стекле друштвено признање и моћ, стрепеле су да ће њихов статус бити враћен на период пре секуларизације држава.

Такође, за разлику од Сирије, у Либији је на делу организована завера предвођена Гадафијевим министрима унутрашњих послова и правде, а већина официра га је напустила. У Сирији то није био случај, тек неколицина виших официра прешло је на страну милитантне опозиције. Међу њима био је и Захрединов командант Манаф Тлас.

Захредин није имао дилема и остао је веран легитимним властима. И заједница сиријских Друза на почетку је била подељена — један њен део залагао се за неутралност, залажући се за традиционалан став Друза да се не мешају у питања која их се наводно не тичу. Други део заједнице стао је на Асадову страну, а Захредин је постао њихова најистакнутија личност.

Од почетка немира у Сирији, марта 2011. године, све се одвијало према либијском сценарију. Мирне демонстрације требало је да прерасту у оружану побуну којој ће се приклонити већина официра и војника, а председника Башара ел Асада требало је уклонити.

То се међутим није догодило, а Захредин је од почетка немира био укључен у њихово гушење. Захредин се увек налазио на првим линијама одбране у Дамаску и Алепу 2013. године.

Убрзо потом, Захредин и његова 104. Бригада су пребачени у Дејр ел Зор, град чији је источни део пао под контролу терориста, а западни део града и ваздухопловна база налазиле су се под опсадом. Пре Захрединовог доласка у Дејр ел Зору је погинуо његов близак пријатељ и командант 105. Бригаде, генерал Али Хузам, по коме је операција ослобађања и деблокаде града добила име.

Борбе у Дејр ел Зору биле су посебно тешке и сурове, с обзиром да су се сиријске трупе налазиле у потпуном окружењу терориста, а њихово снабдевање било је могуће једино путем ваздушног моста.

На том бојишту, Захредин је изградио легенду о себи као о бескомпромисном и храбром борцу. Увек на првој линији фронта, није се либио да употреби пушку коју је увек држао у руци. Своје војнике мотивисао је личном храброшћу.

Дејр ел Зор посебан је и због тога што се на том примеру може видети сва суровост сиријског грађанског рата. Терористи ДАЕШ-а покушавали су да психолошки сломе одбрану града тако што су до смрти мучили заробљенике, а њихова тела и одсечене главе излагали тако да сви могу да их виде.

Ни Захредин није остајао дужан, па је снимљен како пролази поред великог броја убијених терориста, а фотографисан је и поред двојице убијених терориста.

Те снимке западна јавност, али и сиријска опозиција у иностранству узимала је за пример суровости Асадовог режима и самог Захредина. То није једини покушај Запада да Захредина представи, у најмању руку, као контроверзну личност.

Међу противницима од почетка рата познат је као „Друска звер“, а лидер либанских Друза Валид Џумблат оптужио га је да се „бори против сопственог народа“.

Јула месеца Европска унија ставила је Захрединово име на списак лица под санкцијама, оптужујући га за „насилну репресију“ против цивила у раним данима конфликта.

Захредин је оптужен и за убиство британске новинарке Мери Колвин и француског фоторепортера Ремија Очлика у Хомсу фебруара 2012. године. Иако је аутопсија тела Колвинове у Дамаску показала да је погинула од импровизоване експлозивне направе напуњене ексерима, на Западу и даље важи званична верзија да су сиријске снаге под Захрединовом командом намерно тукле медија центар у Хомсу артиљеријом која је пратила сигнал сателитског телефона који је Колвинова користила у тренутку погибије.

Захредина је оптужила и организација „Хјуман рајт воч“ у свом извештају за 2011. годину, да је наредио премлаћивање демонстраната у граду Дуви. Међутим, извештај не наводи ни Захредина нити његову јединицу за специфична кршења људских права.

Када је опсада Дејр ел Зора пробијена, Захредину је лично честитао председник Асад. Нешто касније, прослављени генерал дао је изјаву за сиријску државну телевизију, која је на Западу опет схваћена погрешно.

У изјави, Захредин је рекао да је захвалан свим Сиријцима који су остали уз војску током рата и упозорио је оне који су напустили Сирију да се у њу више не враћају.

„Чак и ако вам држава опрости, ми вам нећемо ни опростити, ни заборавити“, рекао је тада Захредин.

Због оптужби да је увредио избеглице, Захредин се извинио и објаснио да је у изјави мислио на терористе ДАЕШ-а, који су, како је рекао, починили зверства над сиријским војницима.

„Наша браћа која су напустила земљу веома су добродошла да се врате“, додао је.

Ипак, Захредин је остао ратни херој Сирије, а његов најстарији син Јароб, који се такође бори у редовима 104. Бригаде, виђен је као његов наследник.