ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Београд и Анкара у светлу нове геополитичке реалности

Током последња два дана док је турски председник Ердоган боравио у званичној посети Србији, обилазећи Београд и Нови Пазар, друштвене мреже усијале су се од коментара. Како оних који су у Ердогановој посети видели повратак неоосманистичке политике на Балкан и наговештај нове, тихе окупације Србије тако и оних који нису штедели речи да похвале српско државно руководство за више него „срдачан и државотворан“ дочек делегације из Анкаре.

Сви још памтимо прошлогодишњу посету Реџепа Тајипа Ердогана Балакну када је обишао Загреб као и ону из 2013. године када је обишао сепаратистичку косовску парадржаву. Обе посете турски председник искористио је како би потврдио стратешку приврженост своје земље евроатлантском политичком концепту и поручио да је Турска незаобилазни геополитички играч и савезник Запада на Балкану. О томе сведоче његове изјаве током сусрета са Колиндом Грабар-Китаровић и Хашимом Тачијем, у којима се са хрватском председницом заложио за „надоградњу Дејтонског уговора и учвршћивање државности БиХ на њеном сигурном путу у НАТО и ЕУ“, а са скупа у Призрену у друштву великоалбанске тројке, Тачија, Раме и Мустафе поручио да је „Косово Турска, а Турска Косово“.

Непуне две године од свог последњег обиласка Балкана Реџеп Тајип Ердоган мења своју реторику за 180 степени. У разговору са председником Србије он не следи албанског председника и не позива Београд да ради европских интеграција „прихвати независност Косова као нову реалност“ већ истиче потребу за јачањем српско-руских економских односа у којима види темељ регионалне стабилности. За разлику од Ердогана у Призрену који је дао директну подршку великоалбанском иредентизму садашњи Ердоган у Новом Пазару осуђује сваки облик национализма и екстремизма и позива муслиманску популацију на очување мира и јединства са Србијом. Да је ова посета подигла велику прашину у политичким круговима широм Европе види се и по огромној пажњи коју су јој посветили како регионални тако и светски медији.

Поставља се питање шта је разлог оваквој (може се рећи радикалној) промени спољнополитичког курса Анкаре на Балкану и какве користи има Србија од посете Реџепа Тајипа Ердогана чија делегација је поред министара и чланова турске Владе бројала и преко стотину најутицајнијих турских привредника.

У геополитици је неопходно сачувати реалистичку ноту и трезвено размишљање како би се рационално препознали дубински разлози одређених потеза. Правило је да се никада не иде у крајности. Па погледајмо посету Тајипа Ердогана држави Србији са становишта актуелне (гео)политичке ситуације у свету.

Сваком ко глобално сагледава и озбиљно анализира дешавања у међународној арени је јасно да је у последњих неколико година у међународној политици дошло до тектонских превирања и да је свет ушао у еру великих промена. Концепт униполарности светске политике губи на значају, а на његово место ступа нова геополитичка реалност – мултиполаризам. Турска, до само пре две године упориште америчког утицаја у региону, држава која је према речима руског аналитичара Александра Дугина била персонификација стратешког атлантизма сада више није најпоузданији партнер НАТО пакта и бескомпромисни извршилац вашингтонске политике.

Након неуспелог државног удара и чињенице да иза покушаја свргавања Ердогана стоје обавештајни кругови државе коју је Турска сматрала „својим највећим савезником на Западу“ Анкара је схватила да, уколико жели да сачува стабилност земље и региона, мора да се стратешки преоријентише ка економској и безбедносној сарадњи са Руском Федерацијом. Томе су увелико допринеле и вишегодишње сталне опструкције Брисела на путу укључивања Турске у Европску унију као и све већа мигрантска криза и са њом повезани напори ЕУ да Турску искористи као брану пред све већим валом миграната. Информацију о припреми државног преврата турском председнику нису проследили његови амерички савезници којима је очигледно засметала све већа концентрација политичке моћи у рукама Ердогана па су у страху од апсолутизације његовог положаја одлучили да је време да га замене још послушнијим вазалом. Ту информацију нису му проследили ни пријатељи из Европе већ су га о припреми немира ни мање ни више обавестили управо руски обавештајци којима Ердоган дугује свој опстанак на власти и стабилизацију прилика у земљи.

За последњих годину дана ојачана је привредна, трговинска и логистичко- безбедносна сарадња између Москве и Анкаре. Обе државе заједнички учествују у реализацији најважнијег енергетског пројекта у овом делу Европе (Турски ток), Турска је обуздала своје деловање у Сирији и пристала на политику договарања са Москвом што је утицало на то да обе државе у сарадњи са Ираном координисано делују на сиријској територији и теже ка стварању опште архитектуре безбедности. Обе државе се противе радикалним и екстремистичким политичким потезима који могу озбиљно да наруше мир и стабилност у региону Блиског истока и Мале Азије. Владимир Путин и Тајип Ердоган редовно се сусрећу и одржавају контакте на највишем нивоу, у најави су нови договори о продубљивању руско-турске војно-техничке сарадње, Анкара је ушла у преговоре о куповини руског противваздушног система С-400.

Несумњиво је могуће тврдити да Москва и Анкара по питању кључних регионалних изазова делују координисано са циљем спречавања избијања кризних жаришта у свету. Ни Турској, а ни Русији у овом моменту не одговара отварање неког новог међунационалног и међуетничког конфликта који може да поприми шире геостратешке и безбедносне димензије. Због стабилизације већ постојећих „конфликтних зона“ (источна Украјина, рат у Сирији, ескалација курдске кризе и звецкање оружјем на Корејском полуострву) и учвршћивања својих међународних позиција Русији и Турској одговара да се на ширем подручју Балкана као потенцијалном извору немира осигурају мир и геополитичка равнотежа снага. Због тога Русија у замену за даље јачање међусобне сарадње од које обе државе имају економску корист од Турске очекује да не улази у нове геополитичке авантуре и да не подржава ниједан пројекат панрегионалног уједињења, па ни „Велику Албанију“.

Немогуће је да Анкара повуче неки важан спољнополитички потез, а да пре тога о њему не постоји прећутни договор и сагласност са Москвом.

У том светлу мора се тумачити и најновија посета турског председника нашој држави. Промена у његовом односу према Балкану и Србији види се већ и у промени реторике о чему је било говора у претходним редовима. Без сумње треба констатовати да су у историјском, културолошко-цивилизацијском и геостратешком погледу Београд и Анкара на различитим геополитичким половима. Док се концепција српске државотворне и цивилизацијске мисли уклапа у континенталистичко-евроазијски модел турска политичка и државна мисао нераздвојно су повезане са неоосманистичким геополитичким концептом који је до сада био изразито атлантистички обојен. Међутим, специфична природа актуелне међународне констелације глобалних и регионалних снага наводи на закључак да је тактичко приближавање Турске и Србије, условљено заокретом Анкаре ка Москви, у овом моменту у стратешком интересу обеју земаља.

Због горе већ поменуте умрежености и све веће комплексности међусобних руско-турских односа Анкара на Балкану мора да уважи и легитимне интересе Москве и њену потребу да игра на карту што стабилнијих геополитичких прилика у овом делу Старог континента. А свако уважавање руских интереса на Балкану који су компатибилни српским отвара и Београду врата за активно деловање и пружа шири маневарски простор за државотворну и суверенистичку политику. Оно такође афирмише политику војне неутралности и пружа веће могућности за дипломатски и безбедносни ангажман на заштити територијалног јединства државе.

Нова ера односа са Турском – које су наше користи?

Редефиниција геополитичке улоге Турске и њеног односа према Балкану отвара врата својеврсном ресетовању међудржавних односа Анкаре и Београда. Заузимање умеренијег става у погледу промовисања и интернационализације бошњачког питања и оштре изјаве Ердогана у којима он истиче да је великоалбанска идеја „неприхватљива“ за Турску и да се Анкара противи екстремизму отварају врата смиривању међуетничких тензија на Балкану и спречавају ширу дестабилизацију региона. Србија има јединствену прилику да искористи овај промењени и са Москвом усаглашени курс турске политике и да кроз равноправну и транспарентну економску сарадњу са Турском трајно пацификује делове муслиманског становништва у Рашкој области. У томе кључну улогу игра ускраћивање било какве турске подршке свим облицима бошњачког сепаратизма. Муслиманско становништво на Балкану у Турској види државу-заштитницу својих интереса па је стога јако важно како се Анкара поставља према питању исламског есктремизма на овим просторима.

Србији такође вишедимензионално одговара учешће у већ поменутом капиталном руско-турском пројекту „Турски ток“. Нашој држави би то омогућило да се не ослања само на гас који стиже преко Мађарске и да себи обезбеди сталне и стабилне испоруке гаса. Додатно допремање овог ресурса такође утиче на повечање енергетске и гасне стабилности Србије, чиме узрочно-последично јачају и економски суверенитет и политичка независност земље.

Ердоган је изјавио да би већ 2019. године кроз Србију могао потећи гас из Турског тока, а његовом изградњом гради се и мир у региону јер је логично да Анкари не може одговарати дестабилизација прилика на подручју кроз које би требало да прође овај гасовод.

Економску корист од унапређења привредне сарадње Београда и Анкаре Србија би имала и у домену саобраћаја јер је Турска најавила спремност да помогне финансирање аутопута Београд-Сарајево. Уколико траса тог аутопута буде пролазила кроз централну Србију према Рашкој области, преко Вишеграда и даље, дакле огромном већином преко територије Републике Српске, тај пут би се укрштао са ауто-путем према Црној Гори и тако повезивао већински српске територије. Тиме би се путем саобраћаја територије чвршће повезале и везале за државу која гради путну мрежу – односно за Србију, док Србија, Република Српска и Црна Гора тиме чвршће срастају у један саобраћајни простор.

Да се разумемо. Не треба Србија да гаји илузије и наду у некакво „традиционално пријатељство са турском државом“. Од државних званичника Србије очекује се да приликом овако важних међународних сусрета своје гостопримство не исказују на начин који већ увелико превазилази утечене дипломатске стандарде и поприма облик политичког подаништва. Србија не може да се приказује као банана држава чији се представници уместо озбиљне и државотворне дипломатске комуникације радије послужују микрофона и кафанских песама.

Србија у односу према Турској треба да наступа са позиција заштите својих стратешких државних и националних интереса. То не подразумева омаловажавање сопствене историје, гажење националне свести и понашање које приличи онима који се стиде победничког и слободарског духа свога народа. Србија мора да буде прагматична и да прати све очигледније јачање руско-турских односа. Докле год Турска буде тражила ослонац у партнерству са Русијом дотле ће и званична политика Анкаре имати више слуха за уважавање легитимних српских интереса на Балкану. Дужност српске спољне политике је да се стратешки позиционира у том партнерству двеју великих сила, тражећи начине како да га искористи за што је већу могућу заштиту свог суверенитета и државног јединства.

Уколико шта крене по злу, ту је Путин, који будно надгледа све.

Тагови: Данијел Игрец, Реџеп Тајип Ердоган, Турска