ЗАХАР ПРИЛЕПИН: Србија је једина земља у којој могу јавно рећи да је Русија јача од свих, да ће Русија победити и људи ће аплаудирати, устаће и говориће: „Браво!“

У ексклузивном интервјуу за независну продукцију „Балкан инфо“, а у својој кући у Донбасу, велики руски писац Захар Прилепин је, између осталог, говорио и о Емиру Кустурици, Косову, Донбасу, историји која се понавља…

Можете ли нам рећи како ви као Рус и руски писац видите страдање Срба на Косову и Метохији?

– Слична ситуација. Косово. Република Српска, Донбас… То је понављање онога што се дешавало код вас и што се дешава сада овде (у Донбасу). Ако Русија успе да реши те проблеме овде, то ће бити сигнал Србији да може да реши своје проблеме.

Ви сте доста говорили о пријатељству између српског и руског народа. Како се ви, као Рус, осећате у Србији?

– Србија је једина земља у свету у којој могу јавно рећи да је Русија јача од свих, да ће Русија победити и људи ће аплаудирати, устаће и говориће: „Браво!“ Ми имамо пријатеље у Француској, Грчкој, Италији, чак и у САД и Великој Британији, али тај осећај љубави и братства присутан је само у Србији. У Србији сам био 15, можда и 20 пута. Сваки пут сам се осећао као да сам дошао код рођених.

Шта вас је натерало да дођете овде у Доњецк, пошто видим да ви тренутно живите овде?

– Овде живе Руси и увек су се осећали као Руси. То је као када Срби дођу на Косово или у Републику Српску. То су једноставно глупе границе и то је све. Овде сви говоре руски. Имамо истог бога, исту литературу. Овде је заједнички рат и овде нема никаквих подела. То је просто грешка која се мора исправити.

Колико је за Русе важна чињеница да је овај народ овде у Другом светском рату био на страни Црвене армије, а не на страни окупатора као неки други?

– Ја сматрам да се историја не помера. Нема никаквог прогреса. То су смислили људи који су хтели да нас преваре. Прогрес не постоји. Увек постоји Бог, Христ, фашизам, Русија, Србија… Све стоји на свом месту, 100 или 500 година. Све исто. Људе у Украјини су просто обманули. Они нису читали књиге, они не разумеју. То је битно. Други светски рат је био највећи рат у историји човечанства. И Руси и Срби су стварно ратовали за разлику од Француза, који су више ратовали за Хитлера него за себе. Срби су изгубили много и у Првом и у Другом светском рату. Увек смо били заједно. Нама је то јасна прича. То је нешто врло блиско. Оба моја деда су ратовали. Ово је једноставно наставак тог рата. Он се није завршио. Фашизам је као црв, демон који излази на површину и њега треба поново победити. Људи то схватају. За нас је то светиња. Црвена застава, црвена звезда, Жуков. То је наша светиња. Сви који су погинули: Зоја Космодемјанска, морнари, маршали, војници… То су наши свеци.

Како су ваше књиге дочекане на Западу?

– Много су ме преводили. На 23 језика су ми преведене књиге. Јако су популарне у Француској. Преведене су на немачки, енглески и много других језика. Али у последње две године није тако. Само ме преводе Срби и Французи. Али свеједно ми је. Баш ме брига. Да је данас жив Достојевски, ни њега нигде не би преводили. Једноставно би га свуда забранили.

Добар сте пријатељ са Кустурицом. Да ли су постојали неки разговори о томе да се сними неки филм о Донбасу?

– Причали смо о томе. Чак постоји и сценарио за тај филм, али Кустурица, који је желео и размишљао о томе, рекао је да је снимио већ четири филма о рату. Он воли Роме, музику, игре, плесове, а код мене је све време рат. Код Захара је увек рат. И наравно, он није тако добро упућен у ову ситуацију, њему је то компликовано, али постоје добре шансе да ће Кустурица снимати филм у Русији, а можда ћемо чак и радити заједно. Неће бити о рату у Донбасу, али имамо много тога у плану.

Кустурица и ја се у свему разумемо. Он је огроман, веома наочит и изузетно паметан човек. Поносан сам! Данас у Русији немамо таквог режисера. Има их разних, али таквих као што је Кустурица, једноставно нема. Он је величина! Треба да се поносите и да играте коло око њега.

У целом свету нема таквог режисера. То је права личност. Сада је време унификације, имамо Холивуд, сви су једнообразни као чаше. А он расте као дрво, не личи ни на кога. То је понос! То је велики српски понос.