МУЗЕЈ ХОЛОКАУСТА: Тешко је ходати ходницима и холовима „Јад Вашема“

Фото: Блиц/Мемоцентар

Фото: Блиц/Мемоцентар

Не може се дуго издржати поглед Натана Стајнберга у превеликом зимском капуту са црно-беле фотографије снимљене у краковском гету, нити је лако заборавити брош који је тај једанаестогодишњи дечак правио да поклони родитељима. Изгладнео, уплашен и болестан, умро је пре него што је брош послао.

Тешко је ходати ходницима и холовима „Јад Вашема“. Као да ходате по зашиљеним чворовима бодљикаве жице која је опасивала нацистичке логоре смрти у којима је уморено на стотине хиљада малих Натана, као да вам метак уместо људског гласа пролази кроз уши док читају имена те невине деце – а милион и по њих су их зликовци погубили: Давид Герет, 13 година, Јаков Сам, девет година, Ерика Федерева, 17 година, Шалом Клајст, пет година…

Смрт сама је свуда по холовима тог меморијалног центра, кези се из сточног вагона којим су депортовани људи само зато што су се звали Јеврејима, извирује иза пругастих затворских одела која су висила на живим скелетима…

Ко ли је био број 135 633, та безлична цифра на опараној траци тканине зашивеној на изанђалу кошуљу? Био је човек са именом и презименом, са жељама и надама, можда учитељ или радник, можда је имао породицу, само будућност није имао.

Фото: Блиц/Мемоцентар

Фото: Блиц/Мемоцентар

Смрт се препознаје у садистичком осмеху Адолфа Ајхмана, једног од архитеката холокауста, тог страшног злочина који је бацио љагу на људску врсту да се никад после тога не опере. Двадесет година је та звер у људском обличју наџивела малог Натана док га није стигла правда 1962. године.

Меморијални центар „Јад Вашем“ основан је 1953. године одлуком израелске скупштине у циљу документовања историје јеврејског народа за време холокауста, уз очување сећања и сведочанстава на шест милиона Јевреја који су пали као жртве нацистичког погрома.

Овај комплекс на јерусалимском Брду сећања (Хар Хазикарон) – подсетник, опомена и завет – чине музеј, изложбени простори, архиве, споменици и спомен-обележја, образовни центри, а годишње га посети око милион људи.

Сведочанства преживелих, подаци о жртвама, документи најразлачитије врсте, највећим делом донети из Европе, чине највећу збирку материјала о холокаусту на свету. Најсавременија архива има око 140 милиона страница документације коју чине фотографије, видео и аудио снимци, писана сведочења, а ту је и централна база података са именима више од четири милиона жртава.

Фото: Блиц/Мемоцентар

Фото: Блиц/Мемоцентар

Библиотека садржи најобимнију збирку објављених публикација и књига у вези с холокаустом, а ту је и међународна школа за проучавање холокауста, једина те врсте у свету, коју годишње прође на хиљаде наставника и полазника.

Централни део комплекса чини Музеј историје холокауста, обновљен 2005. године, у чијим се аулама посетиоци на различите начине сусрећу са свим страхотама холокауста: са екрана допиру сведочења преживелих логораша, изложене су справе за мучење по логорима, личне ствари жртава, фотографије, писма… Застајемо код једног писма послатог из злогласног логора смрти Хелмно код Лођа…

„Ово су наши последњи дани, а дајемо знак у нади да негде још постоје наши рођаци и познаници. Требало би да знате. Ако преживите, морате се осветити!“ И следи потпис њих дванаесторо.

Ћутке се пролази кроз овај музеј и дуго по изласку се глас не враћа. Враћају се само, као удар маља у руци крвника, стихови Бењамина Хондана, убијеног у Аушвицу, који вас дочекују у Дворани имена:
„Сети се само да сам био невин, и као и ти смртан тога дана…“

Барем им дугујемо сећање!

Ранко Пивљанин, Блиц

?>