ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Доктор Јовица, мајка Јованка и топли уштипци!
Хтео сам да останем на Орловом језеру, у једној од оних рупа где су трагали за азбестом, да мало столујем за празним столом и слушам пастрмке како се праћакају у пластичним бурадима, да се уљудим и заличим на човека.
Доктор Јовица имао је друге планове, пожуривао ме толико да сам био бржи од Јадрине и дужи од моста преко којег се стиже у постојбину Немањића.
Не зна он да сам овим путем већ пролазио, и то са монахом Данилом, кад ми се указивала босанска краљица, Катарина Косача Котроманић: златокоса, и све ми се чини нага, махала је са врха Озрена, и говорила:-мили Боже, лијепа обазарја!“
-Шта то значи?
-Озарен, брате! – одговарао је Данило, не подижући главу.
Сад ми причају да се размонашио, има жену,има и сина, и све му просто ако се од Бога није одметнуо.
Отац Серафим, његов наследник, личи на трепетљику, глас му искушенички, рамена уска, у ризи монашкој закопчаној до претпоследњег дугмета хода као птица по снегу, и гледа у облаке изнад звоника.
Има топлине у њему, помиње мајку, кад је чула да се замонашио, болест јој се, каже, нагнездила у коленима.
Тражи јој сад лека и лекаре.
Отац Серафим, гњигољубац, а коса му као свећа запаљена на ветру, иде за нама, лелуја и пита кад ћемо опет доћи.
-Зар не видиш, оче, да нисам ни одлазио?
Он ћути и растеже бројаницу, очи му подбуле од неиспаваности и умора, али из њих избија олтарски сјај који се среће само после дана рождества.
Крећемо ка Какмужу, и успут беседимо о краљу Драгутину, зету и вазалу угарског краља, коме приписују ктиторество над озренским манастиром, посвећеном Светом Николи.
Река Спреча, и неке госпоје на путу, тишина од које боле уши, гугутке и шишмиши, смрче и млада буковина у приобаљу, а ми на земљи Какмужа Одрамчића, онога о којем зборе у повељи бана Матије Нинослава.
Све ми је нестварно, као харикири доктора Јовице Бркића.
Имао је десетак година тада, залетео се и метална шипка му је прошла кроз стомак.
Кад ју је додирнуо, била му је већ била иза леђа!
Блаженов једвачек, син јединац, тада је рекао – бићу лекар.
-Сад слушај, јаране! Оно што ти он каже рећи ће ти и на ВМА, а ти ако не верујеш, иди код доктора Бркића, а то ти је онај што прича да Бог не узима ни доброг ни лошег, него онога који не умије да прикочи!
-Колико нас има?- пита Јовица.
-Више него јуче! – одговарам.
И гледам у Милену, Милицу, Мају и Јовану.
Софија и Вук су ми у наручју.
А мајка Јованка приноси уштипке, Драгица унуку, и наспрам Дражана искаче Арчибалд Рајс.
-Чујте, Срби! Чији је ово пас что је залутао у комшијске диње?!
Мајка Јованка, збори – узмите, да се не охлади!
Пева о кокошкама које су јој појеле лисице.
Она је поетеса!
Прича о операцији на срцу.
-То је чудан орган, најбоље ради кад га песмом подмазујеш!
И гледа у Јовицу:
-Немам ти ја велике школе, сине, али док сам жива, за тебе сам – примаријус, јер те памтим док се ниси ни родио!
