ЧЕДОМИР АНТИЋ: Косовски мит 21. века

Председник Србије Александар Вучић најавио је промену устава. У инаугурационом говору крајем маја и у ауторском тексту објављеном у београдским дневним новинама Блицпрошле седмице, председник је инсистирао на раскиду са митовима… Поновио је, међутим, и стару аксиоматску мантру о томе да се Србија неће одрећи Косова и Метохије.

Шта је остало од српског суверенитета над Косовом и Метохијом? Зашто је ово питање и данас важно?

Многи кажу да Косово више није српско. Као аргумент наводе очигледну чињеницу да је српски народ апсолутну већину на овим земљама изгубио у 18. веку. Да је 1941. тамо било 35% Срба а данас их има око 5%. Да Југославија и Србија нису успеле да Косово и Метохију интегришу у Србију. Тврде и да Србија после 1941. није успела да придобијезначајнији број Албанаца за своју државну идеју. Како Србија не би могла да буде демократска држава ако би Албанци наступили као монолитан политички блок. Неки кажу и како је Србија 1999. изгубила рат са САД и савезницима, а мали број наших аутошовиниста тврде и да српска држава нема морална права да интегрише Албанце због наводних злочина и „вековне исправности, космополитизма и мирољубивости албанских племена“.

Велики српски песник Матија Бећковић одавно је одговорио на све те тврдње питањем: „Ако Косово већ није наше, зашто га онда тражите од нас?“

До данас је, захваљујући великој неправди, притисцима и империјалистичком шовинизму влада САД, Британије и СР Немачке, после једног непоштеног и неравноправног рата, чији су лажни изговор били људска права и хуманитарни разлози, створена друга албанска држава. Српски народ на Косову и Метохији је сразмерно броју вишеструко страдао у односу на албански, прогоњен је, темељно обесправљен и опљачкан. Током протеклих осамнаест година изграђена је на споразуму кланова и тајних служби агресорских великих сила једна парадржава. Она није чак ни плод слободне воље косовских Албанца. Она је експонент великих сила, мафијашка политија која је, што је још важније, једнострано проглашавајући независност уз подршку НАТО-а, неповратно срушила Хелсиншки завршни акт и државне границе у Европи и свету. За сада су се распале само Југославија, Србија и Украјина, али следе Сирија, Либија и Ирак, а ја сам уверен да ће се зло на послетку вратити у државе које су га осамдесетих година прошлог века и створиле.

Србија је и даље суверена над Косовом и Метохијом. Да није тако Косово би било чланица УН. А можда и не би… Све и да Србија данас призна независност Косова, тешко да ће Шпанија, Румунија, Кипар, Словачка и Грчка, забављене својим проблемима и сепаратизмима, икада признати Косово и омогућити му улазак у ЕУ. Не знам када ће Руска Федерација и НР Кина пристати да једна на тај начин успостављена држава уђе у УН. Можда сви они и пристану, али шта би Србија добила пристаjањем на независност КиМ?

Кад председник Вучић каже да Србија треба да се у уставном погледу ослободи митова, он не спомиње где је она то митовима заробљена. У целокупном тексту Устава из 2006. Косово и Метохија споменути су два пута. У преамбули где су посебно назначени као део суверене територије Републике Србије и у заклетви председника републике. Кад је реч о садржају статуса, те давне 2006. наглашено је да ће Србија по завршетку преговора донети Уставни закон о Косову и Метохији. Косово и Метохија је тако, кад је реч о Србији постојала само као једна форма. Србија је отплаћивала дугове Косова, није имала право на удео у приватизацији, порезима, нити било какво право власништва, одржавала је упорно сва права својих грађана са Косова и Метохије и своје обавезе према њима, све то да би задржала формални суверенитет и везе са Србима на Северном Косову и у неколико изолованих енклава на југу. Девет година после једнострано проглашене независности Косова, Србија је прихватила да се одрекне својих грађана на Косову и Метохији. Бриселским споразумима они су интегрисани у албанску косовску државу. Заузврат Срби са КиМ су добили заједницу српских општина која једва да има нешто више овлашћења од оних које је општинама предвиђао одбијени Ахтисаријев план. Међутим, ЗСО већ пету годину никако да буде основана.

Шта Србија добија „разбијањем мита“ који као што видимо више не постоји? Шта би значило избацивање Косова и Метохије из преамбуле која као декларативни део устава никога не обавезује? Или из председничке заклетве, коју је Вучић положио пре само два месеца…? И када Косово буде независно и можда уђе у УН, да ли ћемо моћи да променимо историју која за Србе у покрајини постоји више од хиљаду година, за разлику од Албанаца чија историја на КиМ сеже три века у прошлост? Да ли ћемо ми Срби икада заборавити Косово и Метохију? И да ли ћемо, ако Косово добије независност, пропустити следећу прилику да иста правила применимо на Републику Српску и неке друге земље у којима су Срби обесправљени. Јер Албанци са Косова су у свакој српској држави имали више права него што данас имају већински Срби у Боки, Старој Херцеговини, Васојевићима…