УЖИЧКИ СТАРИ ГРАД: Са свим технологијама које данас имамо, овој тврђави није лако прићи, каже академик и архитекта Брана Митровић

Пред зидинама ужичког Старог града,  Брана Митровић, један од највећих српских артхитеката, нашао се пред проблемом који су, некада, имали војсковође: како да освоји град, са које стране  да савладе бедеме који, иако урушени, чувају средњевековне и потоње тајне ове тврђаве…?

Овом архитекти, академику, шефу Катедре на Архитектонском факултету у Београду, поверен је кључни задатак разраде пројекта рестаурације ужичке тврђаве: да помири историју и савремене потребе, сачува прошлост и обезбеди будућност фортификацији коју треба да освајају туристи, а не авантуристи и ратници…

И оно најтеже: да визију Емира Кустурице, који се такође прихватио великог изазова оживљавања давно уснулог града, претвори у архитектонски могуће, заштитарски прихватљиво, а за будућност – самоодрживо…

– Моја прва импресија пред остацима ужичке тврђаве је таква да ми личи на враћање филма уназад, тако да, када бих се ја нашао на врху позиције коју заузима та тврђава, радо бих ту седео и трпео нападе, а тако да ми нико ништа не може! – каже за ”Искру” професор Митровић. – Разумете? И данас је, на рушевинама, невероватан утисак контроле околине, који се ту доживљава, као и велике заштићености, све до изума барута и топова… До времена ”дебелих берти”, град је био потпуно аутономан и неосвојив!

– Тај град је био импресиван сам по себи! – прича о свом пројектном задатку професор Митровић. – За перкулацију нечег новог, или неких нових садржаја, постоји проблем. Али, не видим проблем уколико нема ригидне заштите: уколико  има простора да се направе неке интервенције које нису агресивне нити компромитују претходно!  Значи, мора се урадити нешто што прати оно што постоји! У неком архитектонском смислу, ја бих то назвао ”невидљиво”! Не у буквалном, више у неком пренесеном смислу. Ако би се ту нашла једна добра мера, ја мислим да би могли да направимо један пункт који ће бити један камени прстен … Е сад, то треба урадити са много мере и пажљивог односа према затеченом.И онда, некако, знате шта је, сам тај град је одабран природно некако на том месту из сасвим других порива, и зато га је та идеја и одржала на том месту, где је  он и данас опет у фокусу наших визура.  Јер ти не можеш да прођеш поред њега и да га не приметиш,  да не схватиш да је он био ту да нешто одбрани, да нешто задржи, да нешто спречи или да нешто задржи. И данас са свим технологијама које имамо, старом граду није лако прићи!

Искра: Она страна преко реке, плато поред пута ка Златибору,   у приватном је власништву и инвеститор је спреман да одмах крене у реализацију пројекта који буде одобрен. Да ли та страна треба да представља одраз у огледалу  Старог града и  буде од камена…?

– Нисам сигуран да друга страна треба да буде од камена! – каже професор Митровић. – Знате зашто? Зато што је ово толико уникатно са тим каменим зидовима, да бих се плашио да би се неком репликом у камену скретала пажња са града! Са друге стране реке, грубо је рећи, потребно је више технологије. Више неких нових и модерних ствари које нам обезбеђују да се позиционирамо према главној визури, према пункту. Друго, чини ми  се да на тој позицији, када силазите са пута, не би смела да се нађе нека традиционална структура или камени зидови да се поставе пред посетиоца, јер би они били први утисак! Први утисак мора да буде транспарентност! И онај који то буде градио – неће му то сметати. Напротив. Он ће да профитира веома озбиљно. Ако то буде и мало стајалиште и мали видиковац или иницијална станица за прелазак тамо… Он може да се спусти и ка реци, али  јако је  то осетљиво питање: како позиционирати ту страну? Мени би мост преко Ђетиње можда био прејак, јер је питање како ће ударити у другу страну.  Свакако морају да се избегну зидови, мора негде да се нађе та средина, а то диктира Стари град. Он је један артефакт. Мост би морао да буде транспарентан, да буде нека чипка која неће да угрозити Стари град. И зато је професор Кустурица иницирао, да му је ближе, а и мени је ближе, искрено, да то буде више нека гондола… Она би и сама по себи била атракција за посетиоце.

Сагласност  са Емиром Кустурицом у идеји повезивање Златиборског пута и Старог града гондолом преко Ђетиње, професор Митровић не ставља под упит:

– Тај човек је свој углед и ауторитет, које је стекао у свету, донео овде и ставио под велики ризик! – каже професор Митровић. – Када на начин на који је он то учинио, градећи Мећавник и Андрићград, заложиш свој ауторитет и кредибилитет, то је фантастично! То је прича јача од свих написаних прича! Ни Мећавник ни Андрићград нису кулисе, посебно Андрићград: то је пресликана хемија и енергија мајстора у камену! Томе мораш да се поклониш! Кустурица је ово наше поднебље, један од најлепших крајева Србије, прочитао најбоље. Можете ли да замислите – шта ће значити Андрићград, Мећавник и Стари град у Ужицу?

– На нама је да то сада дефинишемо! – додаје професор Митровић. – Има ту простора за нове садржаје: ту је и онај тунел за пругу испод старог града, са пробојима у леву и десну страну и он се да искористити… Ту су и лагуми који већ постоје, а можете ли да замислите шта би се све постигло новим копањем унутар масивне стене на којој је тврђава..?

Светски узор за оно што треба да се догоди Старом граду из Ужица, професор  Митровић види у сличном утврђењу у Грацу. Тамо су, како каже, стручњаци успели да пронађу оптимално решење: да помире прошлост и садашњост, да верно реконструишу тврђаву и подаре јој нове садржаје, јер то више никада неће бити тврђава за ратовање, као ни ужичка…

Сличну визију ужичког Старог града, али са реално скромнијим амбицијама, имали су и стручњаци Народног музеја у Ужицу. Пројекат археолошких и конзерваторских радова, који су сачинили мр Љиљана мандић, археолог, виши кустос Народног музеја у Ужицу, Катарина Доганџић Мићуновић, кустор и Радивоје Папић, професор историје, музејски саветник, није прошао код Министарства културе Србије.

– Град Ужице данас много агилније улази у реализацију пројекта обнове Старог града. – подсећа Тихомир Петковић, градоначелник Ужица. – Сада имамо подршку два велика имена иза којих стоје само велика дела, професора Бране Митровића и професора Емира Кустурице. Драгоцена ће бити помоћ и знање Народног музеја из Ужица, као и Завода за заштиту споменика из Краљева, у чијој је надлежности ужички Стари град. За стручњаке Завода, колико ми је познато, није спорна реконструкција до изгледа Старог града на Каницовом цртежу из 1862.године.