МИЛАН Д. ШПИЧЕК, КРИТИКА ФИЛМА „НА МЛИЈЕЧНОМ ПУТУ“ ЕМИРА КУСТУРИЦЕ: Духовит, нежан, суров, мрачан, стари добри Емир

Ексклузивно за ТребињеЛиве.инфо, филмски критичар Милан Д. Шпичек из Београда написао је свеобухватну  критику новог остварења режисера Емира Кустурице „На млијечном путу“. Послије дуго времена, публика има прилику да прочита мишљење човјека чијој се реченици вјерује! Због аутентичности, текст је на екавици!

КАДА ЈЕ БОГ СИШАО НА ЗЕМЉУ,
ВИДЕО ЈЕ РИБЕ ИВЕРКЕ
И ОДМАХ ЈЕ ОДЛЕТЕО НАТРАГ.
А ОНДА ЈЕ ПОСЛАО ЕМИРА КУСТУРИЦУ.

ИЗМЕЂУ ЉУБАВИ И МРЖЊЕ

Ова изјава изазваће гађење у кругу Кустуричиних непријатеља, којих уистину није мали број. Професора или воле или не воле. Средине нема. Ови други, једва чекају да му зарију нож у леђа.

Ја припадам онима који верују да га је заиста послао сам Бог (53,07%), па сам сада на жеравици, како да кажем трутх анд нотхинг бут тхе трутх, шта је моја душа доживела у његовом најновијем делу “На млијечном путу”, а да случајно не претерам или не дај Боже нешто важно изоставим.

Моје колеге, велика већина, високоумници који су посисали сва знања из кинематографије, блазирани од догогодишњих развлачења по Кановима, Венецијама и Берлинима, где се више лактају на коктелима и журкама да дођу до ића и пића него што говоре о филмовима, једва су дочекали да још један бисер из ниске Кустуричиних ђердана, попљују, јер је, тамо неко, из оне друге поставе, рекао да Професор овог пута није досегао висине, што ће рећи, самог себе.

Шта је позадина ове мржњологије?

Ја мислим, зато, што је Емир Кустурица створио један Дрвенград, Камени град, што је осмислио најнеконвенционалнији филмски фестивал у свету – Кустендорф, што свира гитару да му прође време аха, што је написао две књиге продате у тиражима од преко сто педесет хиљада примерака (!), што уместо цола-цоле пије бозу код Ћоркана, што игра фуцу на два голића с фудбалским магом Марадоном, што је на пер ту са Великим Владимиром, што говори седам језика, и што му није потребна адреса да би примио пошту на руке: ма из ког дела света да пошаљеш писмо, довољно је да на коверти напишеш само његово име.

А шта мене фасцинира код овог Богочовека? И његове фанове у комплету? Па управо ово изречено и муве (читај покрет) у његовим филмовима, јер пред радозналим очима гледалаца целог света, у покретним сликама које ствара – све је move, све је у покрету, све игра: осим глумаца, и цица-маце, керови, гуске, патке, ћурке, птице, соколи, магарад, па и сам камен (сурово лепе Херцеговине).

Доказао је да и камен може да глуми.

Рођен је у Сарајеву, у угледној породици интелектуалаца у чијој кући, осим Андрића, често је боравио и господин Шиба Хајрудин Крвавац, и у којој су се водили озбиљни разговори о животу и култури живљења, живљења са културом, па, напросто, због великог Шибиног утицаја редитеља антологијског филма “Валтер брани Сарајево” (најгледанији филм у свету, рачунам само гледаоце у Кини), није могао други одговор да да свом оцу Мурату, када је стасао за високе школе: ”Хоћу да будем исто што и чика Шиба”.

Уписује ФАМУ у Прагу и на пред крај прве године добија следећу оцену својих професора: ”Проше пана, овај младић када се буде вратио, направиће ршум у југословенској кинематографији”.

Угледни професори су погрешили: направио је ршум у светској.

У “Валтеру” се код чика Шибе први пут срео с камером. Као глумац. Истина, ако трепнете, нећете бити сигурни да ли је то Он, али, како нема малих улога, млади Емир, заправо, почео је као глумац.

Озбиљан ацтор постаје када и редитељ. Обележио је неколико француских филмова. И, најновији, свој, као сценариста, редитељ и главни јунак “На млијечном путу”.

Пут му је био трновит до првог филма “Сјећаш ли се Доли Бел”. Десет година је требало политичким главешинама у комунистичкој Југославији да одобре снимање Емировог првенца за који је добио највишу награду у Венецији али није отишао да је прими јер је мењао паркет у стану.

За све своје филмове Емир Кустурица, ваљда је то неки репер, је награђен. Од првог студентског филма “Герника” о чувеном делу Пабла Пикаса, компилација игране и документарне структуре у Карловим Варима, “Невјесте долазе” и “Бифе Титаник” тв филм, до најновијег, који неће бити нигде наградјен јер је велики мајстор одлучио да се више не игра и да трку препусти другима.

Да је погрешио потврђује и његов често дискутабилан филм “Ariyona dream” који је после премијере био испљуван а на Берлинском фестивалу награђен Сребрним медведом (!?).

Jean-Marc Bouineau у подужем есеју сложеном у “Мала књига о Емиру Кустурици” за Великог Емира у прологу каже: ”Од анахронистичне љубави једног ћурана и једне рибе, рођен је Емир Кустурица, који би летео чим би га ставили у воду (обратите пажњу на ову игру речи). Јер, реч је о једној чудној риби која као ћуран, гледа само са једне стране; али са праве. Са стране људског бића! Ако се филозофија крије у океану или у дну живинарника, како нам се чини да Кустурица каже, остаје нам, дакле, нада, да ћемо преживети на овој земљи јер су једина филозофска бића животиње“.

Не волим цитате, али, овај скоро да открива, открива већи део, начин размишљања и прилаз животу и стварању Професора од филма, пера, музике…Већ речено.

Млечни пут је само једна од милијарду галаксија у видљивом делу универзума, и од посебног је значаја за људски род јер је дом Сунчевог система. Наслов, „На Млијечном путу“ можда нема никакве везе са галаксијом у којој се налази и мајка Земља, али је духовита смицалица аутора, јер се у једном ратном лудилу главни јунак војник Коста у тумачењу аутора, налази на млечном путу, преноси на магарцу млеко од своје штале до линије фронта у време минулог рата у Југославији.

На шпици филма, Кустурица упозорава неупућеног гледаоца, да је сценарио написао користећи три приче и много, много маште, што је уосталом својствено овом чудаку. Сурове природне лепоте Херцеговине где је филм сниман, углавном околина и нека села и засеоци Требиња, нису сценографија, већ како сам негде у уводу рекао су епизоде, епизодне улоге, јер снажан контраст као на Тикаловим маштарским сликама с пуно пејзажа и чудовиштанаца, камен, голет и херцеговачки крш, дају изузетну снагу лепоти и причи и Невести у тумачењу прелепе Монике Белучи (у том смислу ни за педаљ не заостаје и наша Слобода Мићаловић), па је посматрач збуњен шта га је снашло у том братоубилачком лудилу када је безбрижно могао само да завирује у душе двоје заљубљених, у једној галаксији којој припада овај свет а чији је Дом Сунчев систем.

Да ли је сценариста Емир Кустурица сметао глумцу Емиру Кустурици или редитељу Емиру Кустурици? Само у једном: редитељ је испустио главног глумца, није га водио као што зналачки уме када се налази само иза камере, али, мудро је глумчеве сцене у монтажи свео на разумну меру па се усуђујем да кажем да је и на овом задатку био на висини.

Ко се сећа филма „На доковима Њујорка“ Елије Казана, сетиће се како Марлон Брандо седи на мотоциклу тако што једну ногу пребацује преко друге. Коста седи на магарцу у истој пози, а на рамену носи сокола, резервне очи за проналажење непријатеља и подлих змија.

Први део филма, или прва прича испричана с много, много маште, сведен је на игру очима између Косте и Невесте, друга прича из бајковите атмосфере претаче се у ратне сцене да би трећом заокружио своје казивање поновним враћањем природи све изаткано минунциозном хеклерицом и проткано разоружавајућим хумором.

Кустурица воли изузетне, екстремне ситуације човека. Његова усијања, оштру, жестоку па и бруталну слику, са циљем да то његово схватање живота и уметности јасније и експресивније изрази али строго води рачуна о лепоти и нежности. Понављам се; у његовим филмовима све се креће, move, не само што стање подразумева такву драматургију, већ је то и симболика живота, живота виђених соколовим очима.

Режијом која за њега нема тајни, културом и снагом визуелних осећања, Професор гради магичне слике експресије и портретира изузетно маркантне ликове, које онда са лакоћом доносе Моника Белучи, Слобода Мићаловић, Магаре, Соко, Змија, Мики Манојловић (можда је негде преиграо). Ни један лик није застао само на скици.

Девет година је прошло од последњег Кустуричиног филмског остварења. Али, ни време му ништа не може, ни време ни бављење узгредним, наоко безначајним пословима (стварање фарме на Мећавнику где његове краве дају млеко А класе јер слушају Шопена, док једна господја из Требиња прави сир за какав ни Французи не знају), његова склоност ка реалном и иреалном, надреалном остала је неокрњена.

Духовит, нежан, суров, мрачан, стари добри Емир.

На крају бих, Професора упоредио с Моцартом, не само зато што ствара фантастичне филмске симфоније већ и зато што сам изнад лида цитирао део текста из „Дома за вешање“, а и лично сам га упоредио с Богом, филмским и другим, јер је непревазиђени композитор, и МОцарт као и Кустурица имао бројне непријатеље.

Највећи непријатељ Моцарта био је минорни дворски композитор Салијери. Салијери је из дна душе мрзео Моцарта. Али му се потајно дивио.

У светској кинематографији, Емир Кустурица има много Салијериа.

Тагови: Емир Кустурица, Милан Д. Шпичек, На млијечном путу