Ексклузивно за ИСКРУ, Горан Лазовић и Захар Прилепин: Русија је вечна, и у њој нема ничега – “после“!
Недавно је у једној београдској Песничкој оази освануло име Захара Прилепина.
Поред њега, Јевтушенка и Кустурице, поред Степанцова и Ирине Власове, на уличним путоказима завиорила се и руска застава.
Пожурио сам да га обрадујем, и затекао га у Доњецку.
У војничкој униформи.
………………………………………………………………………………………………..
Лазовић:
Зашто не кажем Евгениј Николаевич, него Захар? Захар Прилепин је био ваш прадеда?
Прилепин:
Да, прадеда се звао Захар. Отац ми је био Николај Семенович, али су га сви пријатељи звали – Захар.
Кад сам почео да пишем књиге, одлучио сам да и ја узмем то име.
И сад сам се навикао на њега, а и оно на мене.
Лазовић:
Ви сте мајор, а шта су они били по чину?
Прилепин:
Моје дједушке су били обични редови, један је био митраљезац а други артиљерац.
Генерала у мојој фамилији није било, ми смо представници обичног сељачког народа.
Лазовић:
Слутим да ме убрајате у пријатеље, мада нисам добра препорука за то, чим глупост понекад може да ме одушеви. Слушао сам недавно једну новинарку која вас је питала – какви су планови вашег батаљона? Докле смо то дошли, драги Захар, кад неки желе ратовање да изједначе са летовањем?
Прилепин:
Хајде, да не будемо пуно строги. Она је, просто – девојка! И она се у то не разуме, а хтела је нешто да пита… И питала је!
Лазовић:
Неостварени писци и пропали политичари вас оптужују за саморекламу. На врху тог лудила је такозвана поетеса Вера Полозкова, коју неће памтит по стиховима, него по флаши најбољег шампањца коју ће, како каже, отворити кад чује да сте мртви. Ужасно, зар не?
Прилепин:
То је ужасно само за Веру Полозкову.
Ја сам уствари задовољан што код људи изазивам тако јаке емоције. И све се надам да је то што радим добро.
Лазовић:
Допала ми се једна ваша реченица – ја уопште мало мислим! Може ли се мало мислити кад се човеку дешавају такве ствари?
Прилепин:
Ја мислим кад радим. Најбољи процес мишљења, то су савршени поступци. То је као кад сте за воланом и возите, и на брзину доносите најбоља решења, по аутоматизму.
Све је то ствар импулса и навике, никако процес размишљања.
Мислити – то је лоша навика. Него, иди и уради.
Лазовић:
Овакви случајеви вас прате од детињства. Ако се не варам, једини сте у школи веровали у Зоју Космодемјанскују, пионира-хероја, и били сте једини кога нису примили у комсомол. Можда се због тога и распао Совјетски Савез?
Прилепин:
Да, да и ја мислим да је тако!
Али, Совјетски Савез би се свакако распао и без мене.
У каснијем СССР-у било је много лицемерја, и превише умора.
Само неколико година после тога, људи су почели да схватају шта су изгубили.
У мом селу, људи су се окупљали и говорили – живели смо у рају, али нисмо схватали да живимо у рају!
А кад човек не разуме где се налази и шта има – бива кажњен!
Некад буде кажњена и читава земља.
Лазовић:
Ви се сад бавите оним чиме су се бавили јунаци ваше нове књиге?
Прилепин:
Бавио сам се тиме и до ове нове књиге, бавио бих се тиме и да је нисам написао.
Нисам сигуран да се живот и рат могу измерити литературом.
Лазовић:
У књизи нам откривате да је например Афанасиј Фет провео десет година на фронту. А Љермонтов? Зашто сте га изоставили?
Прилепин:
Фет није био на фронту, он је био само војник, онај који је служио.
О фету ништа не пишем.
Моја нова књига дотиче писце рођене пре 1799, од Державина до Пушкина.
О онима који су рођени у 19 веку, даће Бог, писаћу у другој књизи.
Љермонтов је рођен 1814!
Заиста желим да пишем о њему, о Толстоју, Гаршину, о Гумиљеву.
Лазовић:
Шта би Толстој био без Кавказа и Севастопоља?
Прилепин:
Толстој без рата? Ја то не умем ни да замислим!
Лазовић:
Можда претходно питање не би имало толику важност ако не упитам – шта би Захар Прилепин био без Донбаса, па и Чеченије?
Прилепин:
Ви знате, има код Бредбериа једна прича, у којој се човек, дошавши у прошлост, претвара у лептира, и покушава да се врати а у међувремену се сва историја човечанства изменила.
Ја сам то што јесам!
И моја деца, и моја вољена жена, смрт мога оца, све су то за мене важне ствари, пуно важније него Чеченија или Донбас.
Лазовић:
Ви у Сребрном веку имате доста пријатеља?
Прилепин:
Не, никако! Они су превише бучни за мене. Радије се дружим са једноставнијим људима.
Лазовић:
Вратимо се мало Пушкину, оживели сте његову војну биографију, и он још увек у мојим мислима јаше на коњу, са сабљом у руци, и иде у бој против Турака. Недуго после тога, он је писао да Европа није благодарна Русији за све оно што јој је она дала. Можете ли да порекнете актуелност ове тврдње?
Прилепин:
Зашто? Пушкин је у праву. То је очигледно!
Лазовић:
Пре пола века, лорд Палмерстон, енглески премијер-министар, је говорио – како је тешко живети када с Русијом нико не ратује! Остатак света је опет почео да “брине“ о Русији?
Прилепин:
Да, Русија је поново вратила у светску политику – интригу и различитост.
Некадашње време је било досадно, сада је много занимљивије.
Мени се свиђа моје време, моја земља, мој председник.
Лазовић:
Јутрошња вест – амерички Конгрес планира да уложи силне милионе у демократизацију Русије!
Прилепин:
Русија је и тако најдемократскија земља на свету, и у њој има пуно више демократије него у САД.
Лазовић:
Једно хипотетичко питање, кад би вас например Орхан Памук питао – хоће ли у Русији бити боље после Путина? – шта бисте му одговорили?
Прилепин:
Русија је вечна, и у њој нема ничега – “после“!
Нама је и овако добро, шта ће нам више?!
Лазовић:
Тврдите да су либерали потребни Русији. То су, ако се не варам, они који су се радовали распаду СССР-а, који би европске вредности хомосексуализма да прошире мало и до Сибира, и којима је долар дражи од рубље.Због оваквих ствари моје схватање либерализма апстрахује његове изворне тековине. Осећам да се не слажете са мном?
Прилепин:
Либерали су нам потребни, да останемо у добром интелектуалном и физичком стању. Они нам не дају да се опустимо. Иначе, они су без сумње – непријатељи! Нису противници него баш непријатељи.
И то је непријатељ који се види и не скрива, зато они нису толико опасни, као они што се крију.
Нека их зато нека причају, они су либерали.
Лазовић:
Како стојите са десном страном колоне? Лимонов вам је пријатељ?
Прилепин:
Лимонов је имао велики утицај на нашу генерацију, па и на мене.
Али, огромна је разлика у годинама међу нама, чак тридесет, и врло је тешко да се дружимо.
Ја живим у Доњецку, он у Москви, и бавимо се различитим пословима.
Лазовић:
Божић сте дочекали код Никите Михалкова. Морам признати, умете ви са људима који не мисле као ви. О чему сте ћутали са Никитом Михалковим?
Прилепин:
Пили смо вотку-кончаловку, врло укусну, и један другоме причали свакојаке приче.
О црвеној и белој идеји нисмо расправљали, све је то бесмислено.
Лазовић:
Кад ми мајка каже – сине, кажи шта ти је на души! – ја не умем ништа да кажем, јер не умем да причам о души! Знате ли ко је ово рекао?
Прилепин:
Не, не знам! Мени мајка такође често тако говори, и ја не знам шта да јој одговорим.
Лазовић:
То су ваше речи!
Прилепин:
Допада ми се!
Лазовић:
Има на свету најмање милијарду људи којима је лошије него нама. И волео бих да вас људи и деца са Донбаса, које свакодневно помажете, науче да причате о души?!
Прилепин:
Није њима сад до тога!
Лазовић:
Допало ми се оно кад су се обратили Путину – господине председниче, да имате слободног времена шта бисте читали?, и када је он одговорио – али, ја имам слободног времена! Како ви стојите са тим?
Прилепин:
То није моје питање. То га је Биков питао. Ја, такође, имам слободног времена, али сада читам мање него раније. На Донбасу нисам баш расположен да читам књиге. Прочитаћу, ако будем жив, све што нисам стигао.
Лазовић:
Леонид Михељсон је, кажу, најбогатији Рус, поседује скоро 19 милијарди долара. Колико ви имате књига у библиотеци?
Прилепин:
Ох, нисам бројао, али верујем да их имам око десет хиљада.
Лазовић:
Читате Нилинову Станицу Переделкино, Древну Русију од Фројанова, на полици је и Вознесенски, Фајбер, Савченков Јесењин… Знам да се будите у осам, али кад стижете да се наспавате?
Прилепин:
Човек спава онолико колико му је потребно. Обично спавам од поноћи до осам, и то ми је сассвим довољно.
Лазовић:
Пишете гладног стомака? Доручак је заиста губљење времена!
Прилепин:
И доручак и вечера, такође. Понекад ручам. У принципу, чини ми се да мушкарац после четрдесете није обавезан пуно да једе. Он је већ своје појео.
Кора хлеба, мало сувог грожђа, може се грицкати и испржени рибљи реп. Све то после залити пивом, или шољом чаја.
Лазовић:
Заиста мислите да сте у животу добили више него што сте очекивали? У то убрајам и улицу са вашим именом у једној београдској песничкој аоази!
Прилепин:
Не знам како сам и чиме заслужио такву великодушност од Господа.
И од бројних српских пријатеља.
Само сам писао књиге, а добио сам толико среће и радости од тога.
Из књиге ЉУДИ И ГРАДОВИ Горана Лазовића
