ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: (Гео)политичко замајавање Срба

Док се хипнотисано бавимо собом, на геополитичкој берзи одвија се закулисна трговина нашим акцијама.

Ко ће бити кандидат власти? Да ли ће она ићи у једној или више колона? Обједињавање или разједињавање опозиције? Појава Белог? Први или други круг? Све друго, ма колико било важно, било је у сенци пред(изборних) прича. Прошли су избори, али наша заокупљеност дневнополитичким поделама остала је егзалтирано изборна. За или против протеста? Њихов смисао! Колико је људи јуче шетало а колико ће данас? И тако од јутра до мрака. Но то не значи да су и глобални „каравани“ стали. Док се ми бавимо трицама и кучинама, они пролазе обликујући нашу судбину. Можда је баш то – тј. да се препустимо да нас носе туђи таласи – циљ агената страног утицаја у нашој власти и опозицији. Замајавају нас небитним како би пропустили да штитимо своје интересе у вези са битним а политичари могли њима да тргују. Део опозиције ради тога покушава да направи хаос. Власт опет не покреће неку праву националну иницијативу. Битну саму по себи, али и као њој користан основ за националну мобилизацију против дестабилизације.

Црна Гора улази у НАТО са свим негативним последицама које то за Србе има, а ми то готово не примећујемо као да је некадашња „српска Спарта“ острво поред Исланда. Опскурни режим у Подгорици интензивира прогон српских политичких лидера у Црној Гори док се наша (о)позициона политичка елита у (ван)институционалним сокацима игра каубоја и Индијанаца. Негде у закулисним политичким кухињама се, слутим, крчка неки нови устав Србије, а о спољном и унутрашњем заокруживању наше тек начелне војне неутралности (утемељене на обичној скупштинској резолуцији) и не говори се. Приштина озбиљно ради на формирању војске а ми се томе позерски супротстављамо. Албански јуришници већ почињу да дивљају у Северној Косовској Митровици док Србија допушта да се то своди на локални безбедносни проблем у домену јурисдикције „косовске полиције“.

Приближава се септембар када на снагу стуба погубан закон о продаји земље странцима. Ми -то констатујемо, али дубински игноришемо као да се ради о Уганди. Власт о томе говори на начин који је тешко разумљив, а опозиција углавном бежи од врућег кромпира који би озбиљно могла да закотрља. Баш ту има сјајну прилику да поентира. Шетачи, несумњиво тесно повезани са делом опозиционих структура, постављају разне захтеве које већина грађана сматра бесмисленим, а могли би да поступе другачије и покупе ловорике. Могли би да затраже од власти да хитно нађе начин да онемогући лаку продају српске земље странцима и, примера ради, уз то да је притисну да се заузме за прогоњени српски корпус у Црној Гори. Но све то би наљутило моћне странце, којима је до нашег демократског и сваког другог амбијента стало колико и до права вијетнамских радника у халама западних неоколонијалних компанија. Зар ће онда њихови овдашњи наранџасти центуриони у национално конструктивном смеру да покрећу легије које сада окупљају инструментализујући незадовољнике разних врста?

ВАРАЊЕ СРБИЈЕ

Америка, Кина и Русија почињу нову партију глобалног покера. Хајде, то можда и морамо збуњено да посматрамо. Сувише смо слаби. Но идиотски је што пропуштамо да нешто урадимо за себе тамо где можемо и где смо ми у центру дешавања као што је прагматично (ре)позиционирање у вези са нашим ЕУ путем. Европска унија се убрзано трансформише на начин који ставља тачку на ЕУ интегративне илузије. Већ је јасно да сигурно нећемо постати део Уније у какву су ушли Бугари, Румуни и Хрвати. Камоли Чеси и Мађари. ЕУ постаје вишезонска или асиметрична, а фондови за развој нових а неразвијених чланица Уније – који су за просечног Србина били и остали главни ЕУ мамац – нестају. У таквим околностима једино имамо шансу да уђемо у некакво предворје зоне (и то чак и спољне) озбиљнијих европских интеграција.

То можда и није лоше (о том потом), али о модалитетима односа Београда и Брисела мора се озбиљно разговарати. Увелико смо то већ морали да почнемо да радимо, а не да и даље пристајемо да будемо објекат у туђим комбинацијама. Свет и Европа су се битно променили од када смо кренули путем ЕУ интеграција, односно потписали Споразум о стабилизацији и придруживању. То су чињенице које се не смеју игнорисати, односно пропустити да буду предмет озбиљних системских анализа, јавних дебата и са тим скопчаних макар тананих (гео)политичких заокрета и да којим случајем немамо проблем Косова и Метохије – са свим уступцима који се ту од нас изнуђују на конто ЕУ интеграција – а камоли када га у болном виду имамо.

Да би тако и даље било, односно како би већински национално заинтересован део Србије био преусмераван од битног ка небитном, можда и служе интензивирана политичка шибицарења. Циљ је да неприметно – од председничких преко градских до ванредних парламентарних избора, а све зачињено протесним тензијама – дочекамо да упаднемо у неки ЕУ подрум, при томе не добивши ништа, а давши много тога што се од нас тражи. Стигли смо тако до онога што је централи сегмент овог текста, али је тек једно од битних дрвећа (поменута су и друга) шуме којом лутамо не увиђајући њен прави карактер. Од нечег морамо да кренемо а еврофанатици су нас довели у ситуацију да је најзгодније да то буде ЕУ.

АНАЛИЗА РИЗИКА

Наша јавност је тек једним оком пропратила да се у јеку изборне трке – и то наводно на предлог Београда – на недавном сарајевском састанку лидера држава региона иза затворених врата разговарало о економској будућности тзв. Западног Балкана. Како смо обавештени, о новом нивоу (знатно опсежнијих) привредних интеграција Србије са земљама нашег окружења које нису у ЕУ, говорио је Вучић. Он је ЕУ (нпр. аустријским) и регионалним политичарима представио свој план који се на то односи. Толико знамо. Остаје нам само да нагађамо о његовим детаљима и томе да ли се радио о аутентичној иницијативи Београда или нечему што смо представили као своје, а добили од Немаца. Можда и као део изборног аранжмана, тј. плаћања какве-такве немачке подршке властима на изборима.

Немцима је интерес да Балкан остане миран. Прво, они директно или преко Аустрије на нашем простору имају велике економске интересе. Друго, преко Балкана је могућа даља дестабилизације ЕУ, како генерално тако и зоне коју Берлин доживљава као свој империјални простор (опстала Унија или не). Њега, уз очување одговарајућих мостова за економски и политички уплив у неке друге делове Европе, Немцима је важно да обезбеде за будућност. Зато су заинтересовани да у околностима када нестају ЕУ илузије Балкан сачува стабилност, односно да се дефинише модел регионалних односа који би одговарао немачким интересима.

Да погледамо сада на све то из угла наших интереса. Ми смо тесно повезани са ЕУ. Једнострано смо после 5. октобра 2000. усмеравани на ту страну како би изгубили геополитичку и геоекономску алтернативу те тако били покорни и када прође „наранџасто-револуционарни“ занос. Тако смо дошли до тога да на ЕУ долази 62-63 одсто наше спољнотрговинске размене. Да би се ту нешто променило, потребно је доста времена, али и да нас (гео)политички у том погледу не ометају велики играчи. То, макар симетрично, није реално. Отуда, свакако је рационално да покушамо да избегнемо негативне привредне и друге последице ЕУ ломова. Наравно, у контексту тога и да сачувамо мир. Међутим, ни стабилност, ма које врсте, ни мир – нису највеће вредности. Да јесу, Србија би и даље била провинција Отоманске империје. И лош систем из доба османлијске декаденције свакако је, краткорочно гледано, био бољи од патњи изазваних ослободилачким устанцима. Ипак, наши преци су кренули трновитим путем обнављања српске државности.

НОВИ ЕУ ПУТ

Данас, када велике геополитичке олује мењају ЕУ, на нама је да учинимо бар понешто од онога што су урадили очеви оснивачи модерне Србије. А за то је – гле парадокса – за почетак добра и иницијатива за економске интеграције тзв. Западног Балкана. Али не било каква, већ национално одговорна. Дужни смо да скупимо макар толико храбрости да са њом наступимо. Дошло је време да мање мислимо о томе да ли ће госпођа Меркел да нам се осмехује, већ да изађемо из приступних преговора са Бриселом или, ако нам је још сувише рискантно да на тај начин провоцирамо реакцију, не журимо са њима. Поготово је сулудо да чинимо било шта што је за нас штетно. Упоредо, битно је да понудимо своју визију регионалне сарадње и односа са ЕУ без директних интеграција.

Ако искорачимо ту из економске сфере, Србија мора да тежи пуној не само војној већ и политичкој неутралности. За оне који са циничним осмехом говоре да им није јасно о чему се ту ради ево тек једног од многих могућих објашњења. Преговарачко поглавље са ЕУ 31 предвиђа да Србија мора да усагласи своју спољну и безбедносну политику са Бриселом (Берлином). То мора да се догоди пре уласка у Унију, односно пре затварања поменутог поглавља, али треба имати у виду да се поглавља, по избору Брисела, некада затварају и више година пре очекиваног ступања у ЕУ. Када се ради о том, као и другим поглављима, постоји опасност да Србија направи велике уступке на путу ка ЕУ који се никада неће окончати уласком у њу. Тако нешто, понављам ко зна који пут, Берлин заправо и хоће. Србију и регион без ЕУ бенефиција, али оптерећене свим обавезама.

Манипулативно се то представља – по принципу не можете све да урадите одједном, те морате да покажете добру вољу – као плаћање карте за ЕУ у ратама. На страну то што би било национално мазохистички да се одричемо себе и да је ЕУ перспективна у старом виду. Јер, дистанцирањем од Русије – а о томе се ради – Србија би се одрекла РС и КиМ. Зар би било нормално да се Москва бори за наше интересе ако би ми, усагласивши своју политику са Бриселом, њој увели санкције и на други начин се (макар невољно) поставили непријатељски?

(ГЕО)ПОЛИТИЧКИ РАЧУН

Када све то сагледамо, али и економске користи које већ имамо, а тим пре ћемо у будућности имати од бесцаринских аранжмана са Русијом који би престали да постоје уласком у ЕУ, за нас је добро да (1) не постанемо њен део нити прихватимо бриселску спољну, безбедносну, мигрантску политику, а да при томе, уз извесне модификације, (2) задржимо садашњи ниво економских односа са чланицама Уније као и балканским партнерима који као и ми у контексту европских интеграција унапређују и регионалне односе. Од свега тога и ми, и ЕУ, и наше комшије – имамо корист. Злоупотреба не укида употребу, како су говорили Латини. Само акценат треба ставити на решења која умањују простор за геополитичке злоупотребе. Ако је то, разуме се, могуће. Лично мислим да јесте; пошто у Берлину схвате да нећемо пристати на његове игре мислим да ће бити прагматични јер се тамо сваки евро узима у обзир. Но, ако се покаже да није тако, онда се враћамо на наше претке који су преузели велики ризик ради светлије националне будућности. Немамо куд. Ризик или сигурна пропаст.

Како год било, добро је да Београд понуди неки модел балканских интеграција – али аутентичан – који би обезбедио политички неутралне, економски утемељене, везе са ЕУ и нама омогућио да развијамо исте са Руском Федерацијом (уз могућност да и то чине остале чланице тзв. западнобаоканске зоне економских интеграција). Међутим, није прихватљиво да будемо гласноговорници неког немачког плана за обезбеђивање неоколонијалне доминације Берлина. О чему се радило у Сарајеву сазнаћемо пре или касније. Али битно је да тај тренутак не чекамо пасивно већ да се – мислим на национално свестан део друштва – већ данас активно боримо за оно што нам одговара. Баш то не желе они који нам праве политички хаос или на друге начине скрећу поглед са битних ствари.

Ако лаже коза не лаже рог. У вези са протестима који су у току у Београду, док англосаксонски медији почињу да сатанизују Вучића како су некада Милошевића, у немачким медијима тога нема. Ту су присутни неутрално-аналитичке коментари да Берлин ставља стабилност изнад демократије. Не улазимо сада у то шта подразумевају под демократијом; битно је истаћи идеју да је немачкој официјелној политици сада најбитније да у Србији и на Балкану обезбеде континуитет поретка који им одговара. А ово што сада имамо им очито одговара. Само би хтели да добију још понешто. Наравно, то не значи да оно што се тренутно представља као алтернатива ономе што Немци прихватају, за нас није много горе.

КЛАЦКАЛИЦА МОЋИ

Вучић настој да анимира и Берлин и Москву. И Немачка и Русија су тим донекле задовољни. Не желе да отварају нови фронт на Балкану схватајући да од ширег развоја догађаја зависи шта ће бити у нашем региону. Опет, сорошовске структуре и екстремно прозападна (у англосаксонској варијанти) опозиција – која има централно место у актуелним комешањима – раде на креирању нестабилности. Али не оне која би била у нашем интересу ако не будемо могли да нађемо неки modus vivendi са Немцима у вези са стабилношћу која би нама гарантовала заштиту макар минимума националних интереса (Република Српска, бар север КиМ, мир у Рашкој и на југу централне Србије, гаранција права српског народа у Црној Гори). У актуелној евроатлантској (наранџастој) интерпретацији нестабилности ради се о удару Лондона како на Берлин и његов поредак, тако и на Русију.

Што се Срба тиче, нас и не рачунају. За Британце и овдашњу MI-6 пету колону ми смо само топовско месо. Мада, ако то и даље будемо допуштали, слично ће бити и са Немцима. И њима су згодни протести и други генератори хаоса у Србији – под условом да се не отргну контроли – како би уцењивали власт и сакривали процесе који воде редефинисању њиховог балканског поретка. Но само је разлика у томе што Берлину не одговара да Балкан експлодира, а Лондону, стиче се утисак, одговара. Само бира време за то. Када се о нама ради, свакако – да поновим – нама пре одговара прво ако можемо да нађемо по себе прихватљив компромис, а ако не, боље је и друго. Али тако што би ствари пукле око Србије а не у њој, те бисмо били активни учесници у креирању своје будућности, а не енглеске овце. А, да би српско становиште добило шансу, потребно нам је муњевито буђење патриотске Србије, уз свест да нешто једино можемо да урадимо на крилима руске геополитике. Сигурно и Москви много тога можемо да замеримо (као и она нама), али бољег пријатеља и партнера немамо.

СРПСКИ ОДГОВОР

Патриотска Србија мора да врши што јачи притисак на власт у вези са свим важним а на почетку текста поменутим питањима која се сада маргинализују (од идентитетског геноцида над Србима у Црној Гори до потребе да поништимо све по нас негативне делове тзв. Бриселског споразума). Мора бити спремна и да аутентично уђе у процесе уличне трке за жезлом, ако ствари дотле стигну. Али никако не смемо да прихватимо да нас они који под велом борбе за демократију – исто као и 2000. године – наведу да рушимо националне интересе.

Садашњу владајућу екипу треба критиковати и по потреби већ селективно данас (а сутра можда и тотално) ударати што српске позиције недовољно брани на битним пољима о којима је било речи, але њу је погубно рушити тако да би се државног кормила докопали они који су сорошевска негација свега српског а у своје коло увлаче и квазипатриоте. У светлу тога време је да се уистину национално оријентисани медији, политичари, представници невладиног сектора, интелектуалци – систематски позабаве положајем Срба у региону, шансама и опасностима са којима се суочавамо, али и спољном политиком Србије и економским интеграцијама у околностима када досадашњи ЕУ пројекат убрзано пропада.

Ко гура главу у земљу или аутистично гледа звезде док се важне ствари догађају око њега, пушта друге да му одреде судбину. С друге стране, ако програмски (у вези са појединим набројаним питањима) почнемо да делујемо и повезујемо се, иако, с обзиром на уситњеност и неповезаност патриотских кругова то сада делује нереално, можда после неког времена створимо делотворан друштвено-политички блок који би био противтежа разноврсним национално нихилистичким трендовима.

Тагови: Драгомир Анђелковић