ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Сава Дивјаков, просветар и деда!
Стално смо се играли Немаца и партизана.
Мој друг Тута није имао пушку и морао је да буде Немац.
Сад сви хоће да буду Немци, нико неће да буде партизан.
Тута је умро млад.
Детињство смо проводили по шоровима.
Дође Божић а ми коња зауздамо, и питамо – пошто је држава?!
Памтим и Циганке – додолке.
Огрнуте киселим дрветом, иду кроз село и певају.
Призивају кишу, и кад дођу пред кућу – мораш нешто да им даш!
Љубинка Милосављевић ми је била учитељица.
Родом из Крушевца.
По лепом је памтим, тукла нас је само танким прутом.
Ја сам једном месечно добијао батине, а имао један који је добијао два пута дневно.
У Педагошку сам отишао зато што нисам хтео да музем краве.
А и тамо било пуно девојчица.
После сам уписао Географију, јер сам закаснио на Марксизам.
И оженио се на првој години факултета.
Дипломирао сам као трећи у генерацији.
Наша кућа је одувек била за Краља и Отаџбину.
У Банат смо дошли са Арсенијем, из Пећи.
Чукундеда се звао – Мита.
Прандеда – Душан.
Деда – Милан.
Ова задња двојица била су у логору.
Нису хтели да дају земљу у Задругу.
Веровали су у Бога и поштење.
Чукундеда Мита купио црквено звоно у Маргити.
Стигао и до Сибира, по казни.
Други прандеда, Никола, имао девет одликовања.
Био Солунац.
Славим Св. Николу, по мајци, и Малу Госпојину по оцу.
Хајде, узми, јуче сам пекао ову ракију.
И запечатио двадесетпет литара, за свадбу.
Мора да је добра!
Данас ми се родила унука.
Дали смо јој име – Николина!
