АРНО ГУЈОН: Све док се на Косову рађају српска деца има наде

Будућности за Србе на Косову и Метохији има! Они који су остали, заиста то желе и ни за шта га не би напустили. У свим енклавама рађа се много деце, породица с троје или четворо деце није реткост. То је постала норма. А док има деце, значи да има и наде. Док има деце, народ има будућност. Пре две недеље уручио сам поклоне једној девојчици, а пре 12 година њеној мајци. Генерације се обнављају.

Овако, о судбини Срба на Космету, за „Новости“, говори Француз Арно Гујон (31) који је за последњих 12 година, преко своје хуманитарне организације „Солидарност за Косово“ организовао одлазак 40 конвоја хуманитарне помоћи у српске енклаве на КиМ. Када се ова неизмерна љубав претвори у бројке, то износи више од 3,5 милиона евра, 400 тона добара и 160.000 пређених километара.

– У енклавама на Косову и Метохији, где људи живе у сталној опасности и где и даље остају, осећам истинску храброст Срба. Жене које рађају децу, иако не знају где ће сутра живети, одистински су храбре. То је храброст на истом нивоу као храброст ратника. Храброст тих мајки је задивљујућа а помоћ им је заиста потребна. Сарађујемо са великим бројем предузећа у Француској, од којих добијамо нову гардеробу, школски прибор, играчке и друге потребне ствари. Помоћ добијамо током целе године, пакујемо је у нашем магацину у Греноблу и шаљемо је до Грачанице, где такође имамо наше складиште. Тамо све истоваримо, а онда, од куће до куће, делимо људима којима је неопходна.

* Желе ли француске фирме да помогну, кад знају коме је намењена помоћ?

– Кад им пошаљемо молбу, прослеђујем им и мали досије у ком објашњавамо због чега то радимо, и у каквој ситуацији се људи тамо налазе. Радо донирају. Признати смо и као организација од општег интереса у Француској, тако да је то гарант озбиљности и доста олакшава контакт с предузећима.

* Откуда долази ваше интересовање за Србе?

– У детињству сам доста слушао о Србији и Србима од својих оца и деде. Често су ми причали о историји и пријатељству између наша два народа. Већ као дете био сам свестан наших веза са Србијом. Када је 1999. Србија бомбардована, у нашој кући се о томе много разговарало. Мој отац на та дешавања није гледао из медијског угла који је био веома пристрасан. Објашњавао ми је, током целог бомбардовања, реалност и оно што се стварно дешава. Моји брат, сестра, мајка, сви смо били шокирани неправдом и тиме што наша држава учествује у бомбардовању нама пријатељског народа, због туђих интереса.

* Када сте се и како одлучили да почнете активно да помажете?

– Било је то 2004. године, одмах после антисрпског погрома на Косову и Метохији. Имао сам 19 година и био сам у стању да нешто учиним.

* Шта сте за све ово време научили о Србима? Какву сте слику стекли о нама?

– Оно што сам сазнао од оца и деде, имало је везе с историјом. Оно што сам научио живећи са Србима, има везе с културом народа. А то не може да се научи из књига, већ на лицу места, у контакту с људима. Оно што сам, кроз историју, могао да претпоставим о Србима, испоставило се тачним у реалном животу. Кад сам прочитао историју Срба, помислио сам да је реч о веома храбром народу. Сада, кад живим у Београду, ту храброст, заиста, и осећам. Наравно, не у ратничком контексту. Имају храброст да кажу то што мисле, не колебају се, и кад се други не слажу с њима.

* Шта то ми имамо у Србији што Французи и Запад, можда, немају, или мање имају?

– На Западу се изгубило поштовање традиције, културе, породичних вредности. Тога има више у Србији него на Западу.

* Шта, с друге стране, тамо одакле долазите, постоји, чега ми немамо довољно, а користило би нам?

– Људи на Западу више и чешће преузимају иницијативу и одговорност него у Србији. Разлог за то је, чини ми се, недовољно самопоуздање. А без самопоуздања нема напретка и, самим тим, боље будућности. То је можда разлог зашто млади одлазе. Не иду они зато што је тешко, него зато што мисле да неће бити боље. Потребно је веровати да сами можемо да створимо бољу будућност.

* Шта су нам мане, а шта врлине?

– Арчибалд Рајс је све о томе рекао пре сто година. Ништа не бих додао или одузео. Сваки народ има своје врлине и мане. И Срби, као и сви други. Нису ни бољи, ни лошији. У Србији се лако прелази из једне у другу крајност. Или су Срби користили златне виљушке док су други јели рукама, или су најгори народ који нема наде. Осећај за меру је можда оно што је најпотребније. Срби често питају странце, шта су позитивне, а шта негативне карактеристике српског народа. То може да се тумачи као знак недовољног колективног самопоуздања. Француз никада неће питати Американца, Енглеза, Руса или Србина који су му недостаци. Није толико важно како вас други виде, већ како Срби виде себе.

* Да ли смо дарежљив народ?

– Јесте, и то није само одлика у пословицама, већ је заиста тако. Креће од чаше ракије којом вас послуже у сваком селу, и у свакој кући, до тога да ће вас примити увече на коначиште. Дарежљивост је права одлика Срба.

* Ипак, ви нам, као Француз, дајете истински пример доброчинства?

– И у централној Србији има доста проблема и, понекад, потребе за помоћи. Школе у неким селима нису у много бољем стању него оне на Косову и Метохији. А када је човеку потребна помоћ, тешко је да буде дарежљив према другоме. Али, Срби и поред тога помажу. Има много хуманитарних организација које добро раде. Нажалост, потребе у енклавама су огромне, па имамо осећај да нас никад није доста и да би још више требало да будемо укључени. Али, има активних људи, и донатора. За време поплава смо били сведоци да су читав народ, цела српска младост, били усред ноћи поред Дунава и Саве да одбране Шабац, Београд и друге градове. Тада смо и ми организовали више конвоја помоћи.

* Каква искуства доносите из енклава?

– Срби на Косову и Метохији живе тешко. Економски гледано, нема перспективе. Немају посао, немају где да продају оно што произведу на својим њивама. Безбедносна ситуација није добра. Има доста крађа, напада на људе, стоку и имовину. Од када сам први пут дошао, тек се мало, и недовољно, променило набоље. Очекивали смо да ће се, десет година касније, све смирити. Не да ће тећи мед и млеко, али да, бар, неће бити проблема међу комшијама.

* Шта им је највише потребно?

– Економско оснаживање енклава, могућност да раде и живе од свог рада, да не зависе више од хуманитарне и социјалне помоћи. То није њихов избор, то им је наметнуто, ситуација је таква.

НАЦИЈА И ИДЕНТИТЕТ

* КОЛИКО се разликују приступи питању нације и идентитета у Француској и Србији?

– Француско друштво има проблем у политчкој теорији у смислу дефинисања идентитета. У Србији се тачно разликује држављанство од националности, односно идентитет од грађанства. То је огромна разлика. Зна се шта је мањина, шта је, на пример, Мађар који има српско држављанство. Свако има свој идентитет, права, визију прошлости и будућности. У Француској то није случај. Свако ко има француско држављанство је Француз. У Србији би било поступно политички некоректно кад би се рекло да је свако ко има српско држављанство – Србин. У Француској је политички некоректно обрнуто. А то прави кризу идентитета. Не зна се ко је ко, и ко шта мисли. У Србији је јасно шта је то народ, а у Француској смо то мало побркали у последње време.

Тагови: Арно Гујон, Косово и Метохија