ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: „Како ће победа Трампа утицати на руско-америчке односе и на положај Србије?“

Календарска година иза нас остаће у светској историји упамћена као једна од најбурнијих када су у питању велики политички помаци на међународној сцени.

Након Брегзита који је затресао ионако крхке темеље Европске Уније и ојачао позиције евроскептичких снага у њеним државама чланицама атлантистичка елита доживела је још један озбиљан ударац, овога пута на другој страни океана – контроверзни кандидат Републиканске партије, Доналд Трамп, однео је убедљиву победу на америчким председничким изборима.

Кључно питање које се поставља пред нас гласи: „Какве промене нам победа Доналда Трампа доноси у спољнополитичкој оријентацији САД, какве импликације ће то имати на односе између Москве и Вашингтона у наредним годинама и како ће нови политички ветрови у Белој кући утицати на (гео)полиитчки положај Србије?“

Непосредно уочи председничких избора у Америци писао сам о суштинским разликама у поимању спољнополитичке стратегије САД између Доналда Трампа и Хилари Клинтон. Кандидаткиња демократа, миљеница неолибералне империјалистичке струје у америчкој спољној политици, представница моћног војно-индустријског комплекса и експонент великих транснационалних корпорација, већ од самог почетка своје кампање најављивала је да ће као председник САД заузети оштрији став према непослушним државама „Трећег света“, које нису спремне да се у потпуности повинују америчкој визији међународног поретка; поретка у којем један геополиитчки господар са седиштем у Вашингтону диктира унутрашњи и спољашњи политички курс остатку света.

Клинтонова се отворено заузимала за наставак политике једностраних војних интервенција, афирмацију принципа двоструких аршина и устројство међународног права искључиво према америчким интересима. Истакавши да САД морају да сруше „варварски режим“ Башара ал Асада у Сирији, Русију прогласе за агресора и подстакну њену међународну изолацију, ојачају своје војно присуство у Европи (а нарочито на Балкану) и обезбеде даљу глобализацију света (читај: американизацију) Клинтонова се показала као заговорница Фукујамине геополитичке концепције „Краја Историје“ и „Јединственог света“ у којем је Америка, својом коначном победом у Хладном рату, задобила право да читав свет претвори у своје домаће двориште; да буде владар јединствене, светске, општечовечанске цивилизације засноване на принципима анационализма, либералног империјализма, негације суверенитета и економске превласти англоамеричких мултинационалних компанија. У таквом свету амерички интерес изједначава се са глобалним интересом којем морају да се подреде све остале државе. Оваквој концепцији спољне политике САД били су привржени Бил Клинтон, Џорџ Буш млађи као и Барак Обама. Та концепција не тражи сарадњу, не тражи партнере; та концепција тражи послушност и перманенто подређивање њеним диктатима, које оправдава изузетношћу америчке нације и њеном позваношћу да предводи свет.

На другој страни имали смо Доналда Трампа, представника конзервативне, републиканске политичке опције, који је у својој кампањи наступио са слоганом „Учинимо Америку поново великом!“ Заузевши нешто негативнији став према америчкој интервенционистичкој политици у оквиру НАТО пакта, оштро критикујући благонаклон однос Вашингтона и Брисела према имиграционим процесима у САД и ЕУ и посредно подржавајући политику Владимира Путина Доналд Трамп се показао као неко ко је по први пут под знак питања поставио тезу о „апсолутној исправности“ досадашње америчке спољне политике.

Трампову спољнополитичку оријентацију најбоље нам осликава управо Хантингтонова концепција „умереног неоатлантизма“. Према њој америчка победа у Хладном рату није била коначна, већ привремена; закључак је, да се поред англоамеричке цивилизације може предвидети тренд геополитичког утврђивања и јачања још неколико цивилизацијских центара моћи, међу којима кључно место заузимају исламски свет, Јапан и руско-православни свет. У таквом поретку ствари и сама Америка је принуђена да ради одржавања својих геополитичких позиција на Западу сарађује са оним центрима који представљају мању опасност по њене интересе.

За разлику од Клинтонове која персонификује Фукујамину доктрину према којој је Русија кључни, главни геополитички противник САД Трамп персонификује умеренију доктрину која у Русији види „нужног привременог партнера Америке “ за одржавање глобалне стабилности у свету. За Трампа није Русија та која је главна претња геополитичком препороду „Велике Америке“, већ су то оне државе и творевине чије постојање је кобно како за америчке тако и за руске интересе. Данас је то Исламска држава (чедо политичког клана Клинтон-Буш) и јачање терористичких активности широм света.

Међутим, из горњих ставова не може се извести закључак да ће се сама суштина америчке спољне политике битно променити. Наивно је мислити да Трампова политика Русију сматра за правог пријатеља и да је спремна да са њом оствари пуноправну стратешку сарадњу. Америчка спољнополитичка агенда ће у свом језгру остати иста. САД ће увек тежити ка томе да у свету задрже примат главне таласократске силе и да буду гласноговорник „слободног света“ и кључни заступник демократских принципа на глобалном нивоу. Међутим, избор Трампа за председника ублажиће и неутрализовати најдеструктивније струје у америчком наступању на међународној сцени. Трамп ће у Русији уместо непомирљивог противника тражити нужног партнера. Нужног како би свет избегао ново крвопролиће у које би га одвела Хилари Клинтон да је победила у америчкој председничкој трци.

Политички профил Доналда Трампа указује на то да је он конзервативнији тип Американца, онај тип који није спреман аутоматски да стави знак једнакости између америчког и глобалног интереса. Његов слоган у кампањи „Учинимо Америку поново великом“ говори нам довољно о његовом политичком правцу. Правцу који тежи ка политички, економски и безбедносно јакој Америци, Америци која ће уместо стратегије тоталне глобалне доминације радије одабрати да буде лидер западног дела света. Кључни геополитички циљ Трампа тако више није успостављање протектората и вазалних државица широм планете већ тражење партнера са којима ће имати онај нужни, неопходни део сарадње који ће спречити избијање сукоба глобалних размера, а тиме обезбедити и стабилност у међународним односима и гарантовати позицију САД као најјаче економске и војне силе на Западу. Према погледу нове америчке администрације више није неопходно да САД владају светом како би биле безбедне и просперитетне. Довољно је да сачувају хегемонију на западној хемисфери и спрече да неко други успостави хегемонију на источној. У том погледу се као опасност појављује економско јачање Пекинга што Вашингтону никако не одговара па ће и то бити један од могућих разлога за тешњу руско-америчку сарадњу у циљу одбране од кинеске опасности.

Оваква спољнополитичка преоријентација Вашингтона послужила би и сређивању нестабилних економско-политичких прилика у самим САД. Трампова победа не означава само почетак нове ере у односима Америке према остатку света већ је она на неки начин и пораз одређеног дела естаблишмента оличеног у шароликом невладином сектору и војно-индустријском комплексу који ће на све начине покушати да спречи значајнија померања у америчкој спољној политици.

Тај тренд можемо да приметимо последњих недеља када одлазећа Обамина администрација на све начине покушава да угрози будуће зближавање Москве и Вашингтона и отежа Трампу нормализацију односа са Путином. О томе говори атентат на руског амбасадора у Анкари у режији мреже Фетулаха Гилена, иначе великог пријатеља фондације Клинтон иза које стоје обавештајне структуре америчке ЦИА-е са којим је актуелна америчка власт покушала да угрози даље јачање стратешких односа Москве и Анкаре. О томе говори и одлука да се из САД протера 35 руских дипломата и продужи санкције према Русији што је очајнички потез Обамине администрације која броји своје последње дане у Белој кући.

Данијел Сервер, познати русо-и србофоб и гласноговорник либералистичких елита у САД, већ је означио победу Трампа катастрофалним догађајем који ће угрозити не само светску, већ и безбедност унутар саме Америке. Међутим, охрабрује чињеница да је Трамп за сада у свом непосредном политичком окружењу предвидео људе који нису изразити русофоби и који се залажу за сарадњу са Москвом (као што су Мајкл Флин, шеф за националну безбедност и Рекс Тајлерсон, будући шеф америчке дипломатије, који је од руског председника 2013. године чак примио и орден пријатељства).

Јасно је да је један од првих задатака нове америчке администрације унутрашња консолидација прилика у држави и учвршћивање Трамповог председничког положаја за шта је неопходно да Вашингтон обезбеди (барем привремени) мир и стабилност у међународним односима. Из тога произилази и спремност нове америчке администрације да по питању кључних глобалних проблема и изазова сарађује са једином велесилом на источној полобли – Руском Федерацијом.

Већ током своје председничке кампање Трамп је показивао позитивне назнаке када је у питању однос према Москви. Изјавом да руског председника Владимира Путина сматра државником са којим ће моћи да се договори о свим кључним питањима која оптерећују две државе Трамп је предузео прве кораке у отварању новог дипломатског поглавља са Русијом. Он схвата да Руска Федерација свог непријатеља не види у Америци као таквој и њеном народу већ у политици скоро свих претходних америчких администрација које су од Русије тражиле да се одрекне своје независности, статуса велике силе и културне самобитности. Трамп за разлику од својих претходника Русији не оспорава њен геополитички субјективитет и поштује њену улогу кључног фактора у обезбеђивању глобалног мира и стабилности. САД на челу са Трампом у Русији више не виде непријатеља број један већ неопходног савезника у борби против онога што је заиста највећи безбедносни изазов данашњице – међународног тероризма.

Данас више нико не може да сакрије чињеницу да се и сама Америка суочава са катастрофалним последицама економске стагнације коју продубљује из године у годину све већи вал нових миграната. Узроци за такво стање леже највише у политици војног и економског интервенционизма коју је Вашингтон уз помоћ НАТО пакта спроводио током последњих година широм света. Овакве околности плодно су тле за развој међунационалних тензија, економског колапса и пораст тероризма што су према Трампу рак ране америчке државе и друштва. Свестан чињенице да је управо исламски тероризам, чије јачање је подстакнуто америчком доктрином контролисаног хаоса и пенетрацијом војног утицаја у државама Блиског Истока, главни фактор дестабилизације и претња независности САД Трамп тежи ка томе да са Русијом која је данас кључни предводник у борби против свих облика екстремизма постигне начелни договор о заједничкој борби против Исламске државе и отпочне процес нормализације односа између Москве и Вашингтона.

Да би тај процес био успешан потребно је да САД предузму одређене кораке који ће означити спремност Беле куће да ради зближавања са Русијом пристане и на одређене геополитичке уступке Москви.

Ти уступци се огледају у следећим конкретним потезима:

1.) Одустајање од даљег ширења НАТО пакта и преиспитивање досадашњег проширења и улоге овог војног савеза. Потребно је да САД као држава која је у војном и логистичком смислу стуб Западне алијансе учини све како би се НАТО свео на дефанзивни војни савез за одбрану њених стратешких лидерских позиција на Западу од потенцијалних претњи, међу којима није и не сме да буде Руска Федерација.

Русија је у више наврата истакла да сматра да је дијалог са Америком од светског значаја, али се нада да ће САД поштовати међународно право. Ширење НАТО пакта, постављање противракетног штита у Источној Европи и одржавање војних вежби НАТО трупа на границама Русије (вежбе под називом Анаконда 2016) Москва са правом доживљава као претњу. Кремаљ ће сарађивати са НАТО пактом али само до оне мере у којој је НАТО спреман да прихвати Русију као равноправног партнера.

НАТО пакт више не сме да буде офанзивно средство Америке за успостављање њене глобалне доминације и оруђе у рукама Пентагона за нарушавање елементарних норми међународног права на којима почива стабилност међународних односа (као што су случајеви агресије на СРЈ, Либију, Ирак и Авганистан). Систем једнострано наметнутих „хуманитарних“ интервенција које нису ништа друго до грубо задирање у суверенитет држава треба да замени систем недељиве колективне безбедности у којем ће приоритет имати борба против заједничког непријатеља – исламског милитаризма оличеног у ИСИЛ-у.

Русија и САД као кључне државе у том систему имају посебну одговорност да кроз дијалог обезбеде решавање свих глобалних безбедносних изазова, што је више могуће у оквиру СБ Уједињених нација као кровног органа за очување међународног мира и стабилности. Охрабрујућа је и изјава Доналда Трампа да УН имају велики потенцијал за решавање међународних сукоба, који се нажалост не користи на адекватан начин као и чињеница да у документу Трампових одбрамбених приоритета нема Русије. Он је у више наврата јавно истакао да је НАТО превазиђена форма војног савеза и да је неодржива.
„Највећа грешка Алијансе је то што се не фокусира на тероризам. Мислим да би НАТО требало да се бори против ИСИС на Блиском истоку“, рекао је Трамп приликом обиласка САД.

2.) Други корак САД тиче се положаја Украјине. Наивно је очекивати да Трамп може да призна прикључење Крима Русији али је неопходно да нова америчка администрација прихвати да је питање Украјине за Русију питање заштите легитимних одбрамбених интереса. Вашингтон мора да престане да војно и финансијски потпомаже украјинске пучистичке власти као и да са своје стране пружи гаранције за примену решења договорених у споразумима из Минска.

Решавање украјинског сукоба мора да се заснива на обостраном трагању компромисне солуције уз уважавање интереса Москве. Оно мора да значи инсистирање на будућој војној и политичкој неутралности Украјине. Америка мора да престане да подржава интеграцију Кијева у ЕУ по сваку цену јер ће то само продубити регионалну нестабилност. Вашингтон треба на неки начин са Русијом да постигне договор о подели интересних сфера у Европи како би се избегла даља конфронтација са Москвом.

3.) Трећи уступак САД мора да се односи на положај Сирије и окончање вишегодишњег грађанског рата подстакнутог жељом Америке да сруши легитимно изабрано државно руководство у Дамаску. Питање Сирије заправо поприма шире геополитичке димензије; она је пример дебакла америчке доктрине постепеног опкољавања Русије са циљем њене изолације и распарчавања на мноштво мањих делова, економски и војно зависних од Вашингтона. Амерички интервенционизам и политика контролисаног хаоса у Сирији су доживели пораз јер се Руска Федерација, схвативши да би пад Сирије означио и почетак њеног краја, по први пут одлучније ангажовала у заштити сиријског суверенитета, а тиме и својих граница.

На рушевинама пропале америчке (противправне) интервенције у Сирији Москва је уз подршку Турске и Ирана успела да изгради темеље примирја између зараћених страна што ће неминовно водити до компромисног политичког решења сиријског сукоба. Оно што преостаје Америци, ако заиста жели руско партнерство у борби против Исламске државе у Сирији јесте да подржи постигнуто примирје и пружи чврсте гаранције да неће инсистирати на рушењу Башара ал Асада. Порука Доналда Трампа да Вашингтон више неће насилно смењивати легитимно изабране режиме у свету чини овакав сценарио могућим.

Када сада сагледамо све наведене уступке које би Вашингтон морао да учини како би показао своје опредељење за другачију спољнополитичку агенду биће нам јасно да је више од тога у тренутним околностима немогуће. Као што сам већ истакао од нове америчке администрације не можемо очекивати да измени саму суштину своје спољне политике, већ да ту суштину прилагоди промени геополитичких прилика у свету и направи избор између важних и мање важних приоритета. Приоритет Вашингтона свакако ће бити да и даље задржи своју лидерску позицију у западном делу Европе као и у свом непосредном дворишту – Централној и Јужној Америци. Међутим, због упада своје глобалне моћи Америка више неће бити спремна да по сваку цену оствари доминацију и у остатку света, већ ће се трудити да са Русијом постигне договор о подели интересних сфера. Другим речима, САД биће приморане на политику делимичног попуштања и уважавања легитимних руских интереса како би се са Москвом задржао минимум заједничких позиција када је у питању борба против ИСИС-а.

Спремност Америке на тај корак која се по први пут после много деценија назире доласком Доналда Трампа у Овални кабинет биће заправо корак ка мултиполарности светске политике. То ће не само гарантовати неопходни ниво безбедности у међународним односима већ означити и историјску геополитичку победу Русије која ће допринети афирмацији њене визије међународне заједнице као заједнице суверених и равноправних земаља. Најаве Трампа да ће преузимањем државног кормила покренути поништавање свих Обаминих прописа којима се отежава нормализација руско-америчких односа и ублажити политику санкција према Москви добар су знак у том правцу.

У закључку ћу се укратко осврнути и на повољне ефекте које Србији доноси преломни политички догађај са друге стране Атлантика. Срби су несумњиво једини балкански народ који је у протеклих неколико година био на највећем удару америчког империјализма. Као прва која се нашла у фокусу америчке доктрине интервенционизма српска држава била је 90-их година пробни балон за легитимизацију политике „хуманитарног рата“ у циљу „заштите људских права“ оних који су починили најстрашније злочине над њеним народом на Косову и Метохији и Републици Српској Крајини.

Агресија без дозволе СБ УН, окупација Косова и Метохије, подстицање сепаратизма у северним и јужним деловима државе, урушавање Републике Српске, разбијање српског националног и етничког корпуса у Црној Гори само су неке од последица америчке стратегије глобалне доминације која се руководила крилатицом „Слаба Србија је и слаба Русија на Балкану“.

Доласком Доналда Трампа на власт и тиме повезаним ресетовањем америчко-руских односа Србија после много година добија историјску шансу да промену геополитичких прилика у свету искористи за преко потребну заштиту својих виталних државних и националних интереса. Велика превирања на међународној сцени које је иницирала Трампова изборна победа представљаће у наредним годинама оквир у којем ће Србија морати да делује промишљено, енергично и национално одговорно ако жели да започне процес свеукупне обнове свог суверенитета.

Навешћу само неколико индица који указују на чињеницу да се Србија заиста суочава са таквом историјском приликом:

1.) Питање Косова и Метохије; иако је нереално очекивати од нове америчке администрације да повуче признање лажне косовске државе што би представљало исувише радикалан потез у овом тренутку сасвим је могуће да ће безрезервна подршка коју је Вашингтон ових година пружао Приштини избледети. Трамп није спреман да због једне мале нарко-државице на Балкану ризикује добре односе са Владимиром Путином па ће се сасвим вероватно то одразити и на однос према Приштини. За почетак нова гарнитура у Белој кући могла би да откаже подршку косовским Албанцима на плану минирања успостављања Заједнице српских општина што би довело до већег маневарског простора Београда у бриселским преговорима, па чак и до могућности да се отпочне процес повратка питања КиМ под окриље УН. Интересантно је поменути чињеницу да по први пут после много година ниједан косовски политичар није позван на инаугурацију новог америчког председника. Да ли је то показатељ да САД више нису спремне да се баве пропалим политичким пројектом званим „независно Косово?“

2.) Питање Црне Горе; до сада су сви покушаји одлазеће америчке администрације када је у питању ратификација Приступног споразума Подгорице и НАТО пакта неславно пропали. Најновија вест гласи да је америчка делегација која је требала ове недеље да допутује у Подгорицу ради подршке приступању Црне Горе НАТО-у хитно позвана да се врати назад у Вашингтон. Из овога се назире да Трампу више није у интересу даље ширење НАТО пакта на Балкану јер не жели да се замера Руској Федерацији, па чак и одређена спремност Вашингтона да ако не већ подржи онда бар не опструише стварање савеза војно неутралних земаља у оквиру безбедносне концепције Б-4 коју заговара Кремаљ.

3.) Република Српска; позив председнику Додику да буде гост приликом инаугурације Доналда Трампа осликава спремност Вашингтона да се уздржи од даљих притисака на Српску и прекине са захтевима по унитаризацији БиХ. Трамп схвата да је сваки корак ка централизацији БиХ ветар у леђа исламистичким круговима на Балкану што значи угрожавање регионалне безбедности. Он је овим посредно показао и да је спреман да допусти добре односе Бањалуке и Москве.

Пред нама је период у којем ће због геополитичке прекомпозиције снага у свету почети да попушта бриселска омча око српског врата. То време Београд мора да искористи како би редефинисао своје кључне спољнополитичке приоритете и зацртао шта су му стратешки национални циљеви. Међу њима кључно место морају да заузимају одбрана територијалног интегритета, очување Републике Српске, заштита права српског народа у свим суседним државама, учвршћивање концепта војне неутралности и рад на формирању балканског ванблоковског анти-НАТО савеза, што Београду пружа могућност да поврати свој утицај над српским земљама.

На крају треба констатовати следеће: у периоду који нам предстоји Србија ће осетити упад америчког интересовања за Балкан. Тиме ће уједно ослабити и притисци Брисела на Београд јер ће ЕУ изгубити безусловну подршку Вашингтона. У таквим околностима отопљавања америчко-руских односа Србија има могућност да њена политика стратешке сарадње са Русијом, која подразумева војну неутралност (читај: независност од НАТО пакта) и економску независност од ЕУ добије и међународне гаранције.

Нека у следећој календарској години будемо сведоци да је Србија остварила прве конкретне резултате у афирмацији своје државности на Балкану!

Тагови: Владимир Путин, Данијел Игрец, Доналд Трамп, Русија, САД