ТАЈНА СИБИРА: Неразјашњене околности Тунгунске експлозије

Свемирска летјелица, нуклеарна експлозија… разне егзотичне теорије одавно су покопане. Али, шта је то ударило? Комета, метеор, астероид…

Недалеко од реке Подкаменаја, 30. јуна 1908. Сибир је потресла до тада невиђена експлозија. Ватрена кугла, размјере између 50 и 100 метара, грунула је усред експлозије која је порушила 80 милиона стабала на површини од 2.000 километара квадратних тајга. Више од 100 година, пише Би-Би-Си, човјечанство не успијева да докучи шта се тачно догодило 1908. године на огромном сибирском пространству гдје, како се чини, ипак нико није погинуо. Земља се затресла. Експлозија је била тако јака, да је полупала прозоре у 35 километара удаљеном градићу. Становници су чак осјетили талас врућине ослобођене експлозијом, неки су се од удара срушили на тло. Постоји, додуше, информација да је један узгајивач ирваса погинуо, јер га је експлозија одбацила на оближње стабло, али ни то није сасвим провјерено.

Ирваси се, међутим, нису извукли као људи. Стотине су остале спржене нечим налик на оно што ће неколико десетина касније човјечанство научити да препозна као нуклеарну експлозију. Један свједок је изјавио да се „небо преполовило и високо изнад шуме читав сјеверни дио неба плануо је у ватри“.

„На тренутак се зачуо прасак на небу и снажан лом… Након тога услиједила је бука, као да се стијене обрушавају с неба или попут пуцњаве топова.

„Тунгуска експлозија до данас је остала најснажнија своје врсте забиљежена у историји. Ослободила је енергију 185 пута већу од оне из експлозије атомске бомбе над Хирошимом. Неки процјењују да је ослобођена енергија била чак и већа. А сеизмички ударац осјетио се све до Велике Британије. Многи су увјерени да је била ријеч о астероиду или комети. Али, како су пронађени тек ријетки трагови тог огромног ванземаљског објекта, остао је отворен простор за најнеобичнија објашњења те експлозије“, рекла је Наталиај Артемиева с Планетарног научног института у Туксону.

Удаљена регија Тунгуска у Сибиру има дуге и оштре зиме, врло кратка љета, а и тад се тло претвара у муљевиту, ненастањиву мочвару. Крај је, другим ријечима, врло тешко доступан и зато одмах након експлозије нико на то мјесто није слао никакву експедицију.

Посебан разлог за то је и то што су руске власти тада имале много већих брига од удовољавања знаучној знатижељи, објаснила је Наталија Артемиева с Планетарног научног института у Таксону. Русија је тада била у политичким превирањима, таквиа да су Први свејтски рат и Октобарска револуција били удаљени само неколико година у будућности.

„Објављено је само неколико извјештаја у неким локалним новинама, и то чак не у Москви и Санкт Петербургу“, рекла је.

Деветнаест година касније, 1927, руска експедиција предвођена Леонидом Куликом коначно се тамо ипак запутила. Толико дуго му је требало да увјери власти да је истрага о том феномену могла да се исплати. Чак и након толико времена, посљедице експлозије биле су очигледне чим су стигли.

Затекло га је огромно подручје оборених стабала, ширине око 50 километара, чудног облика налик на лептира. Он је био и први који је као објашњење за то што се догодило понудио метеор који је експлодирао у атмосфери. Ипак, мучило га је то што нигдје није било кратера или икаквих метеорских остатака, па је претпоставио да је мочварно тло било превише мекано да би очувало ишта што је могло да удари, односно да је то нешто морало да потоне дубоко у тло.

Наду да би остаци могли да се пронађу није изгубио. 1938. написао је: „Требало би да очекујемо да се на дубини, вјероватно већој од 25 метара налазе фрагментирани комади гвожђа, дијелови онога што је прије ударца могло да износи између једне и двије стотине тона.“

Руски научници касније су закључили да је била ријеч о комети, а не о метеору. Јер, комете су највећим дијелом грађене од леда, не од стијена као метеорити, што би објаснило изостанак проналаска остатака тијела које је ударило у тло. Али, у недостатку чврстих доказа, и то је била тек једна теорија, па су се наредних година појављувале нове теорије. Неки су сугерисали да је могла да буде ријеч о судару материје и антиматерије, што би довело до поништавања двије масе и ослобађања огромне енергије.

Сљедећа идеја је била нуклеарна експлозија. Наравно да није протекло дуго док је некоме пало на памет да се то заправо срушила свемирска летјелица која је била у потрази за водом Бајкалског језера. Тек 1958. још једна експедиција успјела је да открије сићушне силицијумске и магнетитске комадиће.

Даљњом анализом утврђено је да су комадићи богати никлом, који је карактеристичан управо за метеоритске стијене, чиме је метеорско објашњење добило нешто чвршће упориште. К. Флоренски аутор тог извјештаја, 1963. је одаслао поруку којом је, уза сво разумијевање за занимање јавности за сензационалисичке теорије, поручио да је ипак ријеч о нездравом облику занимања, у правилу као посљедици искривљавања и кривотворена чињеница. Али,  све нове и нове теорије наставиле су се низати, а томе 1973. није одолио нити часопис Nature, који је објавио да је експлозију могла изазвати мала црна рупа. Наравно да се научна јавност томе одмах јако успротивила.

„Људи који воле тајне и ‘теорије’ обично не слушају научнике“, рекла је Артјемева уз опаску да одређена одговорност ипак отпада и на научну заједницу, зато што јој је требало тако дуго да се запути на мјесто експлозије и истражи га.

Године 2013. нова група научника одлучила је да стане на крај свим спекулацијама које су се намножиле током ранијих деценија. Водио ју је Виктор Квасницја с Националне академије за науку у Украјини. Истраживање је почело новим микроскопским анализирањем узорака с мјеста експлозије, прикупљених 1978.

Стијене су биле метеорског поријекла, а фрагменти које су анализирали, били су пронађени у тресету који је потицао из 1908. године. Остаци су у себи садржавали угљеников минерал лонсдалеит, познат и као „хексагонални дијамант“, због кристалне структуре врло налик дијаманту и који се налази управо на мјестима удара метеора у Земљину кору.

„Наше истраживање узорака из Тугуске, исто као и истраживања многих других аутора, откривају метеорско поријекло тунгуске експлозије“, каже Квасницја.

„Ми сматрамо да се у Тунгуској није догодило ништа паранормално“.

Највећи проблем је био у томе, каже он, што су истраживачи превише времена потрошили на потрагу за већим дијеловима стене.

„А неопходно је било потражити врло мале честице“, као што су биле оне које је проучавао његов тим. Али ни то није било коначно. Метеорски пљускови се појављују често. Многи комадићи зато су на тло могли да падну и непримијећени, па су и посматрани фрагменти у одређеној мјери барем могли да потичу и од нечег таквог.

Да се не говори да су неки научници уопште сумњали да прикупљени тресет потиче баш из 1908. године. Оно у чему се научници данас ипак слажу јесте да је тунгуску експлозију несумњиво проузроковало неко свемирско тијело сударивши се са Земљом, па био то астероид, метеор, комета… Астероиди по правилу имају стабилне орбите, многи се тако налазе у појасу између Марса и Јупитера, али их исто тако с тих њихових орбита лако могу пореметити околни већи утицаји гравитације.

У таквим случајевима се може догодити да нека од тих стјеновитих теијла пресече Земљину орбиту, што их може довести и до судара с нашим планетом, ако се нађу на правом мјесту у право вријеме. Чудесно, у експлозији у Тунгуској је процијењена ослобођена енергија; између 10 и 15 мегатона ТНТ-а, лако могуће чак и више од тога. Артемиева је недавно у објавила низ неспорних чињеница.

Прво, космичко тијело у нашу атмосферу ушло је брзином од између 15 и 30 километара у секунди и сва срећа да смо заштићени атмосфером која нас штити јако добро, толико да је у стању да разнесе громаде до величине фудбалског стадиона.

„Многи мисле да такве ствари из свемира долете, ударе и оставе кратер у средишту којег се налази велики комад стијене забијене у тло из које се дими. Стварност је врло другачија“, коментарише Бил Кук, из Насе.

Атмосфера ће по правилу разбити стијене до висине од неколико километара изнад Земљине површине, што ће довести до повремених пљускова каменчића до тренутка удара о тло. У случају Тунгуске, метеор је морао да буде екстремно слаб или је експлозија била тако жестока да се догодила на висини од између 8 и 10 километара изнад тла. То би објаснило једну другу ствар.

Атмосфера спржи објект до ситних фрагмената, док их истовремено велика кинетичка енергија такође претвара у топлоту, слично као код хемијске или нуклеарне експлозије. Другим ријечима, сваки остатак који је ушао у атмосферу, на крају је претворен у космичку прашину. А то би онда објаснило изостанак материјала неких већих димензија на мјесту удара. Оно што је направило крш и лом на површини, био је ударни талас, настао распадом космичког тијела, на висини на којој данас лете млазни путнички авиони.

Али, дио другачијих научних теорија ни данас се не предаје. 2007. је један италијански тим закључио да би језеро удаљено осам километара сјевер-сјевероисточно од експлозије, могао да буде кратер за којим се трагало. Језеро Чеко, кажу, не налази се ни на једној карти тог подручја прије експлозије. Луца Гасперини са Универитета Болоња у Италији, путовао је до тог језера 1990-их и не види на који други начин је оно могло да настане.

„Сигурни смо да је настало након удара, не од главног тела из те експлозије, него од ударца фрагмента астероида који је преживео експлозију.“ Гасперини чврсто верује да велики комад астероида лежи 10 метара испод површине дна језера, закопан у седимент.

Такве теорије код већине научника нису популарне. Артемиева је назива још једном „квазитеоријом“ о „енигматском објекту“ и сматра да би се, кад би такво нешто постојало, објекат лако извукао из језера, уз минималне напоре. Она је 2008. ту теорију оповргнула чланком у којем је истакла да су стара стабла око језера остала нетакнута, што сигурно не би био случај да је нешто грунуло на мјесто гдје је сада језеро. Неспорно је да би, кад би се данас такво нешто поновило, могао да буде збрисан читав град.

А опет, осим што су такви догађаји из свемира јако ријетки, још су и битно мање шансе да метеорит погоди баш град: Прво зато што је већи дио планете покривен морем, а друго и зато што су многи простори копна и даље ненасељени.

Тагови: Сибир