АНДРЕЈ КОНЧАЛОВСКИ: „Срећа је у ишчекивању!“

Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

Шта још рећи о филмском и позоришном редитељу, сценаристи и писцу Андреју Сергејевичу Михалкову Кончаловском, аутору руских и холивудских филмова попут: „Први учитељ”, „Сибиријада”, „Ујка Вања”, „Маријини љубавници”, „Помахнитали воз”, „Пиргава кока”, „Кућа лудака”, „Поштареве беле ноћи” и биоскопских хитова: „Танго и Кеш”, „Хомер и Еди” и „Најужи круг?

Шта још додати његовој плодној и наградама овенчаној каријери? Без сумње – филм „Рај” за који је у септембру на 73. Венецији освојио „Сребрног лава” за најбољу режију.

Овим црно-белим филмом визуелне снаге, који стоји раме уз раме са снагом мисаоно оригиналне филмске приче о Холокаусту, Кончаловски је само још једном потврдио зашто је мајстор филмске режије, указао колико је опасно изгубити сећање и колико је баш данас важно подсетити се речи немачког филозофа Карла Јасперса које снажно јече: „Опасност је у неспремности да се зна, у нагону да се заборави и у неверици да се све ово (Холокауст) стварно десило”…

Филм „Рај” Кончаловског српску премијеру имаће на 45. Фесту, у фебруару у Београду.

Што се мене тиче за „Рај” сте освојили „Златног лава” у Венецији, али може ли се рећи да сте срећни „само” с „лавом” за најбољу режију?

Слушајте ви, српска жено, шта ћу вам ја рећи о томе шта је за мене срећа у Венецији! Срећа је када у Венецији ходам дуж шеталишта на Ђудеки и дивим се заласку сунца, а знам да се за два дана на фестивалу приказује мој филм. То се пореди с ишчекивањем сусрета с прелепом женом. Поента није у датуму и крајњем резултату већ у ишчекивању. Можда ћу с њом ићи на вечеру, можда и у моју собу или ће бити нешто више? Срећа је у ишчекивању. Јасно? Наравно да су награде лепе, посебно у Италији, што је доста утицало и на мој живот и на мој рад. Прву награду у Венецији освојио сам 1962. с кратким филмом „Дечак и голуб”. Био сам млад, свеж студент када сам први пут дошао у Венецију директно из Москве. С брода сам гледао људе како седе на обали и у гондолама и певају „Санта Лучија” и питао кондуктера да ли је то у Венецији данас неки празник јер смо ми у Москви тада имали повода да на улицама певамо само два пута годишње. Одговорио ми је: „Не, није никакав празник. Ми живимо!” Ето, тако је Италија још тада променила мој поглед на свет. У том смислу Венеција је велико обележје европске културе, која данас нажалост доживљава своју ерозију. Много се тога променило, сведоци смо ерозије културе.

Ерозију културе и читав спектар људских ерозија управо и приказујете у филму „Рај”?

Мој филм је о душевном насиљу. Није о физичком насиљу, већ о насиљу над душом. И срећан сам што сам у овом филму негде следио великог Робера Бресона који је једном рекао да као уметник никада није био сигуран како да прикаже оно што не би требало да буде приказано. Бресон је имао диван мото, рекао је: „Важно је да не направиш грешку у ономе што приказујеш у кадру, али је најважније да не направиш грешку с оним што ниси приказао”.

У неку руку ваш филм ме подсећа помало на руске класике, можда због величине кадра, можда и зато што је црно-бели?

Не, није то. И Морнау је користио исти кадар, Драјер исто, то су једноставно филмске тридесете године. Проблем данашње младости је сећање. Што се мање сећамо, мање асоцијација имамо у мозгу. А шта је уметност? Уметност је визија уметничких асоцијација. Ел Греко, Толстој, Достојевски, Микеланђело, Шопенхауер, Хитлер… све саме асоцијације. Без асоцијација свет постаје једнодимензионалан и велики је проблем данашње цивилизације што омладина одговоре проналази на интернету, не служећи се сопственим асоцијацијама. О томе је говорио и у свом писму унуку Умберто Еко.

„Рај” је филм о једној од најважнијих тема свих времена – теми Холокауста о чему је толико филмова већ снимљено, али се код вас препознаје мисаона оригиналност?

Много пута сам чуо да је превише филмова о овој теми, да људи кажу како више то не желе да гледају и како се питају зашто желиш да снимиш такав филм. А што се нико не пита зашто поново Шекспир, нека нова продукција „Хамлета”? Они су ти који приказују изгладнеле људе у пругастим униформама који изгледају као одрпанци из Вердијевог „Набука”. Ја снимам не зато што је тема комплексна или ретка. Ја не сликам физичке патње, одсецање глава и лешеве људи. Моја слика је она најважнија – људски односи. Душевно злостављање, злоупотребе душе, а то је тешко пренети на екран.

Заинтересовани сте и за особе које верују да су у праву у томе што чине?

Уверени су да су у праву и због тога чине зло и насиље. Уверени су да то раде добро. Холокауст је вечна тема, као и увек у овом свету зла. Не заборавите Ђиролама Савонаролу или Јованку Орлеанку. Они су такође оправдавали своје поступке добрим и племенитим идејама: за народ, за веру. Данас смо сакривени иза борбе за људска права, демократије, слободе. Ја бих само да подсетим: „Опрости им Господе, не знају шта раде”.

Ви филмске јунаке, припаднике европске интелектуалне елите тога доба, Немца, Француза и Рускињу заједно стављате пред божји суд, али ће у рај отићи само Рускиња?

Не желим да објашњавам филм јер и ја и мој филм одлазимо пред суд публике. Радио сам на замкама и на дијалозима и осим неких који су у дословном смислу персонификација зла, јунаци мог филма су најобичнији људи. Као што сам већ рекао, сви су посвећени својим идеалима и заблудама и вери да они раде добро, што је самим тим зло. Исто је и с Хелмутом, високим СС официром који није лош човек, али је ипак учествовао у злу. У начелу, мало је вероватно да би ми концепт „доброг” и „лошег” у случају овог филма олакшао задатак. Ми понекад волимо људе који почине гнусна дела, патимо због њих, с њима. Ми можемо да заволимо негативног филмског јунака, а како то да објасним? То је мистерија. Зато и постоји уметност…

Лако се заборављају ужасна искуства из прошлости и сада се враћамо оном што сте рекли о недостатку сећања, али како спречити понављање историјских грешака?

Како спречити? Историја нас ничему није научила. Данас се сећамо да се све то завршило са жељом да се створи тај „немачки рај” на земљи. И Немци имају осећај стида, иако данашња генерација не треба да буде одговорна за грешке својих деда. Али, постоји још једна велика сила, замишља да у име „слободе и демократије” може има право да бомбардује Ирак или Србију. Како можете у име такозваних људских права да убијете друго људско биће? Велике идеје искривљене су до непрепознатљивости. Ништа нисмо научили! Неко би сада рекао да мислим политички некоректно. Написао сам чак и чланак „Нова диктатура”. Мислим да политичка коректност убија политику идентитета.

Како је дошло до реализације оваквог филма?

У филму је тешко бити слободан јер је скупо и сви питају којом ће се брзином њима вратити уложени новац. Срећом, престао сам да размишљам о буџету и решио да радим филм искључиво за себе и да га фигуративно ставим испод кревета, уместо да зарађујем новац за њега. Ако се филм неком свиђа, супер! Немојте ме жалити. Сматрам себе срећним јер постоје људи који су спремни да губе новац на мојим филмовима. На пример, руска Фондација за културу и спорт, Европски јеврејски фонд, којима сам рекао да им највероватније нећу вратити нити један једини цент. Нису марили за новац већ за тему филма и њену важност у овим данашњим геополитичким оквирима. Направио сам филм какав сам желео, а сада ви морате да одлучите шта сте видели у њему.

Биће више новца за следећи филм?

Управо сам завршио сценарио о Микеланђелу и решио сам да и овај пројекат „убијем” на исти начин. Већ сам упозорио продуценте да на њему неће зарадити. Глумци ће изгледати сјајно на италијанским улицама. Биће то осећај слободе за све. Мислио сам да сам слободу и знање већ досегао у ових педесетак година колико се бавим филмом, али колико знају други и ја знам. Можда чак и мање. Ово што ја радим јесте дуго као и када се пењеш на високу планину, а онда када дођеш до врха видиш да је планина само хумка. Шта су онда планине? Слобода.

Те планине слободе нисте освајали док сте радили филмове у Америци?

Када сам ја радио у Холивуду, био је то центар света и међународних односа. Ту су тада радили редитељи из целог света. Али, још од касних осамдесетих година почео сам да снимам филмове за тинејџере. Чекај, ја правим филмове за одрасле а не за децу, рекао сам себи и вратио се за Русију. У време својих најславнијих дана у Холивуду, у једном познатом студију, продуцент који је седео на сету питао ме је зашто се камера не мрда. Одговорио сам му: „Па, ја сам овде редитељ”, а он мени: „Да, знам, али зашто се камера не помера када треба да се помера”. Значи, ја сам редитељ, али као и да нисам. Срећом, после ме је Силвестер Сталоне ставио под своју заштиту. Надарени глумац, али када сам почео да снимам питао ме је где ће стајати камера. Показао сам му, а он ће на то мени: „То је погрешно. Камера треба да стоји овде, да ме слика с ове стране јер ми је друга половина лица парализована, а и изгледаћу више”. Ето тих мојих планина слободе.

Да ли бисте се лако снашли у Холивуду данашњице?

Не бих. Данашњи амерички филмови су постали превише бучни јер су направљени за публику која све време жваће кокице током пројекције у мултиплексима. Када сам пре неколико година тамо снимао анимирани филм „Крцко Орашчић”, продуцент ми је у постпродукцији стално говорио да звук мора да буде још гласнији. Не! Моји филмови нису за гласно жвакање гледалаца!

intermagazin.rs, Политика

Тагови: , , ,

?>