САЈАМ КЊИГА: Одржана трибина о колонијалној-националној култури

У оквиру програма „Арена од речи“ Међународног београдског сајма књига, синоћ је на Платоу „Милош Црњански“ организована трибина „Између националне и колонијалне културе“, на којој су учествовали писци Владимир Кецмановић, Александар Гаталица и Владимир Димитријевић и социолог проф. др Срђан Шљукић.

Димитријевић је подсетио да је тридесетих година 20. века избила велика полемика коју је покренуо Милош Црњански текстом „Ми постајемо колонија стране књиге“, којим је желео да укаже на чињеницу да не можемо нигде стићи ако се одрекнемо сами себе, а и Момчило Настасијевић сматрао да, да бисмо били европски и светски, морамо прво бити своји.

Кецмановић је скренуо пажњу да се појављује лажна дихотомија између националне и интернационалне културе, нагласивши да су национално и колонијално заправо у дихотомији и дефинисао колонијално у књизевности као преузимање обрасца без доживљаја, без разумевања.

Кецмановић је рекао да у свом писању има утицај и националне и светске књижевности, док Гаталица за себе каже да није ни национални ни интернационални писац.

„Ја сам писац књиге коју пишем, немам никакво национално, међународно, локално или било какво другачије одређење, осим механичко-уметничко. Механички гледам да роман буде конструкционо најбоље организован, а уметнички да буде најуверљивији, најузбудљивији, најдопадљивији“, рекао је Гаталица.

Он је истакао да „живимо у једном јаловом, безидејном времену, где су писци фактички изгубљени у преводу и простору, али то им је дало једну велику привилегију да направе своју кулу од слоноваче“.

Димитријевић мисли да имамо много књизевника који прожимају оно вредно из светске традиције остајући на националном путу.

Гаталица наглашава да онолико колико имамо аутентичних гласова у књижевности толико смо имуни на болест колонијализма и на болест национализма.

„Мислим да у савременој српској књижевности има довољно аутентичних гласова да је опасност од неке врсте неоколонијализма практично искључена“, истакао је аутор „Великог рата“.

Говорници су се осврнули и на однос идеологије и књижевности.

Димитријевић наглашава да су велики писци они који су својом књижевношћу успели, попут Црњанског, да превазиђу идеологију, док Кецмановић каже да књижевност није изолована од политике или идеологије, али да је треба сматрати вишом у односу на идеологију, а никако њеном слушкињом.

Димитријевићева констатација да је током власти претходног министра културе постојала опасност да најстарији српски књижевни часопис „Летопис“ Матице српске престане да излази, јер био ускраћен за редовно финансирање, покренула је разговор о културној политици у Србији.

Гаталица истиче да осмишљавање културне политике није уопште једноставно и да постоје две могућности – прва коју радимо наопако, да се улаже у крајње продукте културе, и друга коју не радимо никако, да се улаже у колективно, јавно и етаблирано сећање.

Он је као пример навео да више од 20.000 страница Борислава Пекића није објављено и да би требало да постоји развојни центар са стручњацима који би те странице прочитали како би се онда ти текстови штампали у виду зборника.

Гаталица каже да не треба кривити ниједно министарство, ни културну политику, јер нисмо улагали у оно што бисмо могли да назовемо сећање и упитао због чега немамо Музеј Љубе Поповића, сликара који је недавно преминуо.

„Морамо да улажемо у могућности да се направи нешто добро, а Енглеска је добар пример како се систематски улаже у јавно сећање“, поручио је Гаталица.

Тагови: Арена од речи, Београд, Сајам књига, Трибина