МИЛОШ ШОБАЈИЋ: Хвала богу да се Русија пробудила, па поново постоје два пола

Својим сликама Милош Шобајић одавно опомиње да пад може и те како да буде болан, а да се уз лом, растачу и идеали, надања и илузије. У разговору за „Новости“, познати српски сликар и професор емеритус на Факултету уметности и дизајна при Мегатренд универзитету, ситуира нас у актуелним планетарним ковитлацима, открива наше заблуде и веровања, и мери сачувану интелектуалну, уметничку и духовну снагу.

Актери на вашим сликама су измилели на тротоаре. Човек који доживљава удес на вашем платну у потпуности је искорачио из слике и изашао у смутну стварност?

– Немачки критичар Волфганг Кош каже да се читав садржај мојих слика сручи на стопала посматрача и пригњечи му прсте. Тачно је, живимо у време удеса. И све је гадније. Али, човек је одвајкада био у шкрипцу. Сликао сам га прво у великим гомилама, па га онда, седамдесетих, издвојио, да бих на крају и њега почео да бришем, у корист ствари које су се налазиле око њега, па је остао само траг његовог проласка кроз простор. Стигао сам, сад, до гушења. Неко нас гуши, знамо и ко. Опстајемо, живимо, али се гушимо.

У вашим делима појединац доживљава разне врсте физичких и психичких ломова. Где је клизавије, на вашем платну, или на улици?

– Живимо у простору искривљеном по дијагонали, у ком нигде ниси сигуран. Клизавица је огромна. Један дан не можеш да предвидиш, да буде онакав каквим си га замислио. Стално се нешто испречи, да се оклизнеш. У трпном смо стању и сваког часа очекујемо ударац. Део смо огромне гомиле којом неко руководи и усмерава је у разним правцима, али не у оном у ком би појединац желео да та гомила иде.

Било је довољно погледати ваша платна и скулптуре, па видети шта нам се спрема. Ваше сликарство је, у неку руку, предсказујуће?

– Кажу да уметник осећа будућност. Вероватно постоји одређени сензибилитет, али не бих рекао да сам пророк. Није то био ни велики Пикасо. Он је само, на својим сликама, прекинуо линеарну перспективу. А кад перспективе нема на платну, нема је ни у животу.

Шта не ваља у овом нашем свету у ком данас живимо?

– Култура је стављена под команду. Све подсећа на стаљинистичко доба. Комесари су данас главни креатори. Уметност је субверзивна и као таква не одговара ниједној власти. Свака жели да је укроти и стави под своје. Тако и ова данашња, светска власт, покушава да је сведе на минимум штете по њу. С тим што је то кроћење сада очигледније него раније. Праве вредности су бачене у потпуни запећак. За „урликалице“ има пара, за уметност нема. Не може држава да се ствара само привредом. Све изгледа замућено, прљаво и неодређено. Преовладава необразованост. Нису потребни велики појединци, већ гомила која ће радити оно што се од ње тражи. Мали човек се у том хаосу ни за шта више не пита. Користе сваки тренутак његовог слободног времена, засипају га свим и свачим, и стварају му илузију да и он, тако, у нечему учествује. За то време, једни се силно богате, други страховито сиромаше. Због тога је разочарање свеприсутно. Ситуација је врло напета. Предосећа се опасност.

Како то поправити?

– Ми, мали, сигурно немамо алат за ту оправку. Као млад, био сам велики оптимиста. Мислио сам да свет иде према рајском стању. Свађао сам се са старијим пријатељима који су тврдили обратно. Међутим, преварио сам се. Ово је чудно стање. Ко год да победи, неће бити добро.

Како се ова наша Србија сналази у светским ломовима?

– Мала смо земља, која нема право одлуке. Одузели су нам Косово, па још кажу да треба да ћутимо. Лоше се живи, тешко пливамо, али смо, некако, ипак, на површини.

Шта вреди, а шта не ваља код нас?

– Имамо људски потенцијал и квалитет. Врло смо талентовани, од спорта и уметности, до великог бизниса и лоповлука. Постоји велики борбени елемент, али је очигледно већ годинама упражњаван у погрешном правцу. Не ваља што је култура потпуно запуштена, што су музеји закључани. Није добро што нема довољно средстава за живот, па има много људи који су спремни да за сто евра ураде оно што се од њих тражи. Светски моћници нас врте као пионе на бојном пољу, онако како они то желе, да гинемо за њихове интересе.

Колико је духа, после свега, задржао српски народ?

– Тај дух се доста променио, али нема сумње да га и даље поседујемо. Погледајте само друштвене мреже, нема ничег духовитијег од тога. Народ зна шта му раде.

Има ли нам места у тој заједничкој Европи и треба ли да хрлимо у њен загрљај?

– У сваком погледу припадамо Европи. Нисмо Азија. Наша уметност је одвајкада била европска, од манастира до данас. Али, сумњива ми је та административна организација која се зове ЕУ. Направљена је из нечијих интереса који нама не би у потпуности одговарали.

Докле треба да се зближимо с браћом Русима?

– Колико год можемо, иако у историји у томе до сада нисмо успевали. У најтежим тренуцима смо били раздвојени, јер су они увек били у тешкој кризи, кад је нама помоћ била потребна. Два народа који се воле, који имају сличан језик, исту веру, широку душу, треба да буду један уз други. Ми смо, на неки начин, и жртве због тога што сви мисле да смо предворје Русије, и да је Русија, у ствари, на Балкану, у Србији. Нека тако и мисле, ја се с тим слажем. То су наша браћа по крви и матери. Хвала богу да се Русија пробудила, па поново постоје два пола. Док је постојао само један, ови други су одлучивали о свему, могли некажњено да баце бомбу у свачију кућу. Сад ипак морају да се замисле да ли то могу да ураде тек тако.

Један сте од ретких ко је кренуо супротним правцем – док многи маштају да оду на Запад, ви сте се са Запада вратили кући.

– После 35 година проведених у Паризу, одједном сам схватио да место где се ради више уопште није битно. Медији су толико постали моћни, да од било куда можеш да радиш шта год хоћеш. Није више важно где радиш, него шта радиш. Можеш да направиш филм у планинама Босне и да добијеш светске награде, а можеш да снимаш у Холивуду колико год хоћеш и да не урадиш ништа. Велика је сатисфакција имати један од најуспешнијих универзитета те врсте у овом делу света. Имам и велики атеље у Београду, излажем по свету, радим, нашао сам своју највећу љубав Драгану. Уживам.

Шта сте донели из тог западног света што вам користи у нашој свакодневици?

– Свако ширење видика помаже. Мрдни, путуј, промени место, ако ништа друго, против урока. Ако можеш, треба све видети, да би ти много тога било јасније. Мада, има и оних којима је све јасно и кад седе код куће, на врх брда. Из Француске сам донео смиреност, отклон у размишљању, начин у опхођењу. Париз даје велику ноншаланцију у односима. Сигурно је да сада сталоженије доносим одлуке.

Где се данас више научи, на факултету или на пијаци?

– Иако данашњи факултети по „Болоњи“ дају врло скучено образовање на нивоу матурског сазнања, ипак је изванредна ствар добити академски стил и шлиф. Али, и животна школа је врло моћна ствар. Волим пијацу, много сам на њој научио. Свестран човек мора да има обе дипломе.

Којим вредностима учите ваше студенте? Шта им је данас најпотребније?

– Познавање основних вредности. Неки људи од којих сам се то најмање надао, појма немају ко је Луј Армстронг. Њих интересује брза лова. Хоћу све, одмах и сада. А онда те не занима ко је Лав Толстој. Јер, потребно је много времена да се прочита „Рат и мир“. Шта ће ти Гогољ и Кафка, кад ти треба брза храна?

Чему ће нас све ово научити?

– Ничему. Као што нас није научио Други светски рат, као што није ни Јасеновац, као што нас ништа не научи ичему. Због нашег генетског састава, све праштамо и прихватамо.

КИНЕСКИ ЗМАЈ ЋЕ ДАЛЕКО

Посећивали сте Кину и предавали тамо на универзитету. Где ће се зауставити кинески змај?

– Ићи ће далеко. Прагматични су, паметни, успешни, вредни, фантастични. Имају времена, све раде натенане, сигурно, прорачунато, полако. Забринути су, као и сви, али и врло сталожени. Аутентични су, имају свој нарочит модел. Задивљен сам тим народом.

УВЕК ЈЕ РАНИЈЕ БИЛО БОЉЕ

Може ли уметност да живи и развија се у контексту либералног капитализма?

– Зашто да не! Кад сам дошао у Париз 1972. године, стари сликари су ми рекли да сам стигао у лоше време. Увек се говорило да је некад било боље. Никад није било добро за уметност. И ја сад могу да кажем како је у Француској било дивно осамдесетих. Увек је тобож раније било боље него сада. Увек је лоше, увек је борба страшна, али је, у исто време, и добро. Све зависи од тога да ли човек може да издржи све шамаре и тољаге, све ударце и лажна обећања, да иде напред, и да носи свој крст на леђима. Време никад није довољно добро и никад нема доста пара.

Тагови: Милош Шобајић, Русија, Сликар