ПРОФЕСОР ШТИЛЕР: Главни трг у Ужицу је ремек-дело српске архитектуре

Недавно отворена изложба српске модерне архитектуре у бечком Рингтурму аутора Бојана Ковачевића и Адолфа Штилера, осим репрезентативних здања палате Србија, бомбардованог Генералштаба Николе Добровића или Команде ваздухопловства Драгише Брашована открива и скривену архитектуру малих градова. Она, дакле, не приказује само архитектонске иконе Београда, Новог Сада, Ниша и Крагујевца, већ укључује и скрајнуте градитељске бисере попут извора „Топла вода” у Врњачкој Бањи, познатог архитекте Михајла Митровића или Трг партизана у Ужицу, италијанског ђака Станка Мандића.

Професор Адолф Штилер, аутор изложбе и добар познавалац наше архитектуре, сматра да мали градови у Србији имају изванредне архитектонске објекте. За њега је ужички трг ремек-дело српске архитектуре, које је брижљиво осмишљено од одабира материјала до последњег камена који је у њега уклесан.

– То здање подигнуто шездесетих година прошлог века у својој атмосфери ништа није изгубило, чак иако је његова оригинална композиција донекле нарушена. Зграда поште која једним делом уоквирује трг је уништена НАТО бомбардовањем, када је и Титов кип, који је заузимао најважнију тачку на тргу, срушен – каже Штилер.

Он мисли да споменик можда није требало уклањати, јер је он саставни део овог трга, који је по њему највећи домет српског урбанизма и архитектуре после Другог светског рата.

Под сводовима Рингтурма се може видети и редак пример мале архитектуре у Србији, односно, кућа у којима је очигледно да их је направио добар зналац и архитектуре и друштвене историје, како каже архитекта Бојан Ковачевић, коаутор поставке. Реч је о шест дуплекс кућа архитекте Богдана Богдановића, подигнутих на Авали 1965. године. Оне су остале скрајнуте зато што овај бечки ђак и некадашњи градоначелник Београда није потенцирао њихов значај јер се, како објашњава Ковачевић, нису уклапале у његов опус меморијалног архитекте.

Али имајући у виду да су за ауторе изложбе при избору кључне биле грађевине које представљају одређен стил и најважније личности архитектуре, јасно је што су Богдановића бечкој публици представили и Спомен-парком борбе и победе у Чачку, јер његово ауторско дело у највећој мери карактеришу споменици, као онај посвећен јеврејским жртвама фашизма у Београду, или спомен-комплекс у Јасеновцу.

Осим што су откривајући скрајнута дела допунили историју модерне архитектуре аутори изложбе су се потрудили да покажу значајна архитектонска дела из двадесетих и тридесетих година 20. века у Србији, када је очигледан продор модерног израза. Као и врхунске примере архитектуре из времена Титове Југославије, када држава покушава да буде авангардна и у архитектури и када је модернизам био проглашен за државни стил. Ту је свакако и неколико дела савремене сцене, која представљају спој са садашњошћу.
Међу тим најмлађим остварењима је хотел „Централ” у Новом Саду, академика Бранислава Митровића или хотел „Фалкенштајнер” бечког архитекте Бориса Подреке, коме је ово прво изведено дело у родном Београду.

– Архитектура Србије се развила и замах добила у другој половини 19. века, после стицања потпуне независности. У међувремену, до данашњих дана, територија Југославије и Србије била је захваћена ратовима, политичким променама и великим миграцијама, тако да се градови Србије нису развијали као многи други европски, и нису континуирано архитектонски расли – подсетио је Штилер.

Ипак, врхунске архитекте који су деловали у Србији у време Краљевине Југославије и касније у Титовој Југославији, Никола Добровић, Драгиша Брашован, Бранислав Којић, Милан Злоковић и Ђорђе Табаковић били су изузетни ствараоци, који су имали утицај на генерације архитеката после Другог светског рата.

Штилер сматра да Титовој политичкој стратегији треба захвалити за постојање изузетно вредних и међународно признатих дела из тог доба. Скоро све иконе управних зграда или културних институција потичу из времена од 1945. године до 1980. године. Класичан модернизам, као репрезентативни архитектонски језик је захтеван од врха државе. Одлука властодршца да прогласи модернизам за државни стилски правац је најзначајнија разлика грађевинарства у Југославији, односно, Србији у односу на онај у земљама такозваног источног блока.

Штилер каже да у Аустрији постоји нека посебна врста осећаја када се говори о Србији, што се могло и видети на лицу месту по заинтересованости тамошњих медија и стручне јавности за изложбу архитектуре.

– Овом изложбом која пада у години обележавања сто година од избијања Првог светског рата желели смо да покажемо да у средишту Европе постоји велики број здања која су вредна да се прикажу, као што је на пример Музеј ваздухопловства Ивана Штрауса или Музеј савремене уметности Иве Антића – рекао је Штилер, подсећајући да су, за разлику од конфликата у прошлости, данас односи између Србије и Аустрије на највишем нивоу.

На примедбу страних новинара да је српска архитектура такорећи присвојила дела архитеката суседних држава, аутори изложбе су објаснили да су у Србији градиле многе архитекте са простора бивше Југославије, будући да су за велике градитељске подухвате увек расписивани конкурси отворени за архитекте из целе земље, те да су они примере српске модерне за изложбу бирали према месту где су саграђени, а не према пореклу аутора.

Посебно место на изложби „Србија, град као регионални контекст” припало је и нашем листу будући да „Политика” већ пет деценија негује традицију дискусије о архитектури.

Тагови: Адолф Штилер, Бојан Ковачевић, Ремек - дело, Трг, Ужице