СУЛТАНИЗАМ НА БОСФОРУ: Демократија без слободе

Најгоре од свега што се дешава у Турској је свеприсутан страх, рекао је Орхан Памук, познати писац и нобеловац, поводом серије терористичких напада, али прије свега настојања предсједника Реџепа Тајипа Ердогана да учврсти своју власт газећи елементарне демократске норме. Тиме се поништавају секуларне вриједности које је утемељио оснивач модерне Турске Кемал Ататурк након Првог свјетског рата.

На том путу Ердоган не преза ни од чега. Тако је, користећи напету ситуацију због учесталих терористичких напада, потписао закон о одузимању имунитета посланицима у случају кривичног гоњења, што ће му омогућити уклањање неподобних чланова парламента, прије свега из прокурдске опозиције, како би осигурао двотрећинску већину за промјене Устава у циљу увођења предсједничког система у земљи.

Истовремено, стигао је да оквалификује турске жене које одбацују материнство као“мањкаве“ и „некомплетне“.

Потом је услиједила Ердоганова оптужба на рачун 11 посланика њемачког парламента турског поријекла да имају „нечисту крв“ јер су подржали резолуцију којом се осуђује турски геноцид над Јерменима 1915.

Месијанско осећање свемоћи

На том свеопштем фронту борбе – под кринком националних интереса и стабилности земље – полиција хапси критичаре: од новинара, професора преко официра, како би се неутралисала војска као гарант секуларистичке традиције, до присталица некадашњег Ердогановог пријатеља, исламистичког теолога Фетулаха Гулена који му је у великој мјери помогао да дође на власт. Такође, одласком премијера Ахмета Давутоглуа скоро је у потпуности очишћен круг оснивача владајуће партије Правде и развоја. Тако су уклоњени сви „посредници“ између Ердогана и народа, што је мото свих ауторитарних режима.

Фетхулах Гулен

Истовремено, све учесталије терористичке нападе Ердоган употребљава за обрачун са курдским побуњеницима. На тај начин мобилише нацију и покушава да отупи оштрицу незадовољства дела грађана због политичке репресије, а и скрене пажњу са економских проблема.

На међународном плану, иако се Турска нашла у деликатној ситуацији због рата у сусједној Сирији, настоји да искористи талас избјеглица како би од ЕУ добила не само новац за њихово збрињавање већ и уступке у преговорима о чланству које је на „дугом штапу“, укључујући и гледање „кроз прсте“ на кршење демократских норми.

Дакле, турски лидер је отворио много фронтова. Међутим, проблем свих ауторитарних вођа је што их месијанско осјећање свемоћи и мисије лишава способности да реално сагледају стање.

Тако су Ердоган и Владимир Путин повукли крајње нелогичан потез, захладнивши односе након обарања руског авиона на турско-сиријској граници, иако су њихове земље природно упућене једна на другу због све већих спорова са Западом.

Секуларни исламизам

Ердоган је од самог доласка на власт 2002. године показивао ауторитарне склоности, иако је придобио подршку грађана управо на платформи демократизације земље након војног пуча 1997. и ауторитарне политике секуларних влада.

АКП, као огранак забрањених исламистичких странака, дефинише своју платформ као секуларну – иако је Ердоган као градоначелник Истанбула 2000. године провео неколико мјесеци у затвору због подстицања мржње – а политику као „демократски конзервативизам“ са концептом модерности „који не искључује традицију.“

Мањинама у Турској су користиле ове промјене. Наиме, за вријеме секуларних влада било је онемогућено дјеловање курдских политичких странака, употреба курдског језика а на територијама на којима су били концентрисани припадници ове мањине од 1987. важили су ванредни закони.

Истовремено, турска економија снажно расте захваљујући либералној политици АКП која је реформисала полупланску привреду из секуларног доба.

На таласу политичких и економских реформи, Ердоганова партија побеђује још два пута – 2007. и 2011. Аналитичари то описују као „конзервативни демократски тренутак“ АКП.

Та, 2011. година, по многима је била прекретница. Опијен моћи након три узастопне побједе, Ердоган се усмјерава на јачање своје позиције умјесто на наставак реформи. Тада најављује да жели постати предсједник и то са много већим овлашћењима.

Те године избијају и револуције у региону, познате као „Арапско прољеће“, што потхрањује амбицију АКП да њему идеолошки блиска „Муслиманска браћа“ дођу на власт, прије свега у Египту, чиме би ојачала регионална улога Турске.

Међутим, „Муслиманска браћа“ убрзо бивају збачена са власти у Египту, а због повећане нестабилности у региону, Ердоган заузима све непријатељскији став према противницима своје политике, плашећи се сличних револуција и у Турској. Као посљедица све репресивније владавине, полиција напада 2013. мирне демонстранте који су захтјевали обустављање градње трговинског центра у Геза парку у Истанбулу. Додатну напетост изазива истрага тужилаштва за корупцију против четворице министара. Умјесто да поштује независност правосуђа, АКП то доживљава као нову потврду завјере и постојања „паралелне, односно дубоке државе“, узвраћајући чисткама у државним институцијама упереним против присталица свог бившег савезника Гулена.

ЕУ и Турска: Узајамни страх умјесто привлачности

Упркос критикама из ЕУ због посљедњих хапшења новинара и других критичара, западни званичници на неки начин иду на руку Ердогану. Примјер за то је одобрење Ангеле Меркел да се судски гони њемачки комичар који је „увриједио“ турског лидера читањем сатиричне пјесме. ЕУ је на великим мукама због избјегличке кризе и настоји да реализује споразум са Турском тако што би задржала на својој територији око два милиона миграната из Сирије а за узврат од Брисела добила три милијарде евра. Међутим, Ердоган испоставља нове захтјеве очито се водећи логиком да је Турска потребна свијету као никад до сада. Несугласице око визне либерализације само су врх леденог бријега вишедеценијског тапкања у мјесту у преговорима око чланства Турске у ЕУ.

Како је рекао прије четири године у Београду познати турски аналитичар и бивши дипломата Синан Улген, у Турској „преовладава увјерење да шта год учинила, чак и да достигне шведски ниво демократије – ништа се неће промијенити, јер Европа у овом тренутку није спремна да потпуно и недвосмислено прихвати државу као што је Турска.“

Стиче се утисак да је, како оцјењује „Опен Демокраси“, однос између Турске и ЕУ више мотивисан узајамним страхом а мање узајамном жељом. У Анкари се прибојавају да ће њихова земља изгубити стратешки значај ако остане изван европског блока, док у Бриселу страхују да би Турска могла да се нађе у противничком табору у евентуалном „сукобу цивилизација“. У том калкулисању, Ердоган од самог доласка на власт настоји да прошири маневарски простор за своју земљу као аутономног играча на међународном плану упркос томе што је чланица НАТО савеза.

Тако је Турска током првог Заливског рата 1991. године допустила САД-у да користи њену територију за ваздушне нападе на Ирак, док је у другом рату 2003. то одбила. Програм нове спољне политике изложен је у књизи Ахмета Давутоглуа „Стратешка дубина“ из 2001. године у којој се залаже за блиске односе са земљама које су некада биле део отоманске империје, као нека врста Комонвелта по угледу на Велику Британију и њене бивше колоније.

То је на разним странама, укључујући и на Балкану протумачено као обнова империјалних амбиција Турске, односно неосманизам у циљу стварања „Pax Otomanie“.

Ипак, односи Европе и Турске су испреплетани, не само историјски када су Беч и остали градови страховали од отоманске најезде, а касније ова моћна империја постала „европски болесник на Босфору“.

Међутим, они могу само заједнички да рјешавају питања као што је избјегличка криза. У међувремену, њихова економска размјена расте. Њихови путеви се укрштају и тачка компромиса може бити ако се Турска напокон суочи са својом прошлошћу а Европа, са све већом муслиманском популацијом, ослободи својих страхова и увиди да мора постати нешто више од хришћанског клуба.

Ердоганова палата четири пута већа од Версаја

Нажалост, то ће бити дуги пут који свакако отежавају Ердоганове амбиције. његова политичка мегаломанија је видљива и на симболичком плану. Прије три године завршена је предсједничка палата четири пута већа од Версаја, са 1.000 соба и пет стално запослених технолога који провјеравају да храна за вођу није отрована. Све је то коштало 600 милиона долара.

Истовремено, ускоро ће бити завршена Камлика џамија са шест минарета и која ће моћи да прими 35.000 вјерника. Турска гради и џамије у иностранству као дио културне дипломатије у циљу подстицаја своје варијанте ислама који је умјеренији од саудијског. Иако званична Анкара истиче да је турска верзија ислама „секуларна и модернизована“, то свакако изазива подозрење на Западу.

Међутим, Ердоган је очито прагматичан, а исламистичка идеологија долази на друго мјесто, као средство да се оствари политички циљ.

Без обзира на жестоке отпоре секуларних и либералних слојева становништва, затим мањина – који се прибојавају да ће секуларни закони бити замјењени шеријатским правом – Ердоган и даље ужива велико повјерење грађана. Његова партија је на прошлим изборима добила подршку половине бирачког тијела упркос растућем ауторитаризму. Грађанима су очито важнији безбједност и политичка стабилност од грађанских слобода па и од не тако завидне економске ситуације јер је скоро 40 процената становништва сиромашно и зарађује мање од минималне мјесечне плате од 310 евра.

Послије Ердогана потоп

Ердоганов успон је олакшан чињеницом да ни секуларна држава Ататуркових сљедбеника није била ништа мање ауторитарна од Ердогановог исламистичког режима. Проблем је и што су од оснивања модерне Турске 1923. промјене углавном наметане од врха на доле тако да их је друштво углавном прихватало а много мање иницирало.

Тиме се објашњава парадокс да је Ердоган након прве фазе „конзервативне демократије“ прешао у другу – „популистички ауторитаризам“ – користећи изборе и друге демократске механизме са циљем да, заправо, укине саму демократију како би цементирао своју асполутну власт. На овом примјеру се потврђује теза да демократија може бити нелиберална, односно да не гарантује суштинске слободе.

Орхан Памук, и сам својевремено судски гоњен, упозорио је, поводом негирања геноцида над Јерменима, да „част“ земље не каља дискусија о црним мрљама у њеној историји већ немогућност било какве дискусије. Тај изостанак дијалога сада је видљив и око других политичких питања.

Тагови: Реџеп Тајип Ердоган, Турска