ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ИГОР КАРНИЕНКО: Сибирско златно перо
Родио се у Бакуу, слике азербејџанског рата не препричава и не показује, својеглав и гласан, млађани Николаевич, неприметни шетач по туђим сновима и свом Ангарску, око поднева обично прође поред Музеја сатова.
Погледа у сунце сибирско и крене за Ангаром, право према Јенисеју, лагано, ногу пред ногу, ишчекујући да га неко пита:-које је доба дана?
У граду трамваја, оних што стају поред цвећара, знају да је човек на своју руку.
Нико га ништа не пита!
Један са његовим именом и презименом већ је постао херој.
Само је пре гога мало погинуо!
И то у Грозном!
-Вечни су само људи који умеју да маштају! – говори спуштене главе.
Још ме убеђује да је анђео!
Показује ожиљке на леђима:-ето, ту су некад била крила, кад сам хтео да полетим, лекари их уклонили!
Ноћу, кад пише, понекад замисли да је птица.
И отпуза до своје прве приче – “Човек који се не смеје“!
Тамо сусреће учитеље, Бездбериа и Кинга!
За црном тројком трче деца и пси, као и за свим добрим људима.
Баба му причала да људи који имају слику не умиру!
Зато их он скупља, и милује!
Млад је писац, али о њему пева Русија.
Добио руско “Златно перо“ и сверуску награду Астафејева.
Био и стипендиста руског Министарства културе.
Драме му извођене у казанском позоришту Тинчурина.
Од онога што нема, највише га занимају ненаписане књиге и кров над главом!
-Не пишем приче, оне пишу мене, ја сам њихов херој, зато су добре! – каже.
Елена Сафранова, шапуће:- његово писање је лако као ваздушни пољубац!
Та питома госпођа, у Игоровој прози пронашла мирисе, који омамљују и враћају на ново читање, и на упитну мисао, која читаоце прати и после склопљених корица.
Он се смешка:- жао ми што никад нећу бити мајка!
Мајчина љубав, то је више него љубав!
Осликао је то у причи – Три милиона и петстодвадесеттри мајке!
И причу сматра незавршеном, то ће и бити док не нађе још неколико мајки.
Остало има, и све стаје у звекету металних рубљи, с погледом на најдражу помаду баба Дуње.
Сибир је захвалан за писца, јер од њега ништа не тражи, осим да не буде осредњи.
Кад Игора питају како је писао “Љубав с мирисом сланине“, нађе се у чуду.
Одговори.-ја сам сликар, а писац постајем после прања руку!
Чиста душа, Игор Карниенко!
