ГАЛИЈАШЕВИЋ: Поступак против Махмуљина – правосудна фарса

Начин на који Тужилаштво БиХ, а посебно тужилац Седин Идризовић воде поступак против команданта Трећег корпуса такозване Армије БиХ генерала Сакиба Махмуљина сраман је и представља обичну правосудну фарсу и подилажење доказаним злочинцима из одреда „Ел муџахедин“ и њиховим наредбодавцима, оцијенио је стручњак за борбу против тероризма Џевад Галијашевић.

„Чему служи политички мотивисана квалификација оружаног сукоба у БиХ као `међународног оружаног сукоба` у тренутку када је Хашки трибунал у неколико правоснажних пресуда, прво Душку Тадићу, а потом Драгољубу Кунарцу и на крају и Енверу Хаџихасановићу и Амиру Кубури дефинитивно и јасно дефинисао рат у БиХ као `унутрашњи оружани сукоб` што значи – грађански рат.

Рат у коме су учествовали и војници из Сирије, Египта, Турске, Саудијске Арабије, што не значи да су те земље извршиле агресију на БиХ и неки од њених уставотворних народа, али су свакако у том рату чинили бруталне, вјерским екстремизмом инспирисане злочине“, истакао је Галијашевић.

Он је навео да се о тим злочинима Тужилаштво БиХ требало информисати из само три пресуде пред Хашким трибуналом.

„Прва је пресуда у предмету против Енвера Хаџихасановића, Мехмеда Алагића и Амира Кубуре од 16. јула 2003. године, када је петочлано судско вијеће са предсједавајућим Теодором Мероном, донијело одлуку по интерлокуторној жалби којом се оспорава надлежност, с обзиром на командну одговорност, и то на 67 страна. Жалба два генерала и једног пуковника војске Алије Изетбеговића имала је само један циљ – да оспори надлежност Хашког трибунала као међународног суда да расправља о командној одговорности у унутрашњем оружаном сукобу“, рекао је Галијашевић.

Он је навео да је Хашки суд потврдио своју надлежност у унутрашњим оружаним сукобима позивом, прије свега, на предмет против првог затвореника у Хагу Душка Тадића из Приједора, али дјелимично и позивом на пресуду против Драгољуба Кунарца из Фоче.

Али, Изетбеговићеви фанатици у правосуђу, истиче Галијашевић, не желе да се исти закон и правила примјењују у Приједору, Фочи и у Сарајеву.

„У предмету против Енвера Хаџихасановића и Амира Кубуре, пресудом од 15. марта 2006. године, у наслову Глава три на страни 24 написано је крупним словима, као наслов: „КАРАКТЕР СУКОБА: УНУТРАШЊИ ОРУЖАНИ СУКОБ“, а у тачкама 27 и 28 то је прецизно објашњено и доказано“, појаснио је Галијашевић.

У предмету против Расима Делића и пресуди, овим питањем се Хашки суд није више ни бавио, него је то сматрао непобитно утврђеном чињеницом.

Галијашевић је оцијенио да се „Тужилаштво БиХ улагује и подилази СДА и Бакиру Изетбеговићу, политичком и биолошком насљеднику Алије Изетбеговића, у једној непрофесионално и неморално урађеној оптужници, истичући неодрживу квалификацију о рату у БиХ као `међународном оружаном сукобу`“.

„Наравно да то није све. Тужилац Идризовић занемарио је многе доказане злочине и цијелу оптужницу свео на 52 убијена заробљеника српске националности, иако се из пресуде Расиму Делићу и пресуде Хаџихасановић-Кубура види да је број убијених, мучених и ритуално закланих најмање 92“, истакао је Галијашевић.

Према његовим ријечима, Хрвати побијени у селима Малине и Бикоши, њих 24, нису дио ове оптужнице, иако су их брутално побили припадници одреда „Ел муџахедин“, као ни Срби и Хрвати убијани у Зеници и средњој Босни.

Такође, каже он, дио оптужнице не чине ни други злочини за које је Сакиб Махмуљин морао да зна и које је морао санкционисати ако их већ није могао спријечити.

Галијашевић додаје да су у предмету против Расима Делића утврђене три серије злочина садржане у самој пресуди – „убиство и окрутно поступање у вези с три инцидента: Малине-Бикоши у јуну 1993. године; Ливаде и логор Каменица у јулу и августу 1995. и логор Каменица и Кестен у септембру 1995. године.

„Први инцидент, како ове страшне злочине називају у Хагу, односи се на лишавање живота 24 заробљених Хрвата, цивила и војника Хрватског вијећа обране који су извршили страни муслимански борци познати као муџахедини. У пресуди се наводи да је у том истом инциденту из ватреног оружја рањено још најмање шест Хрвата. Ова кривична дјела догодила су се у јуну 1993. године у селу Бикоши, општина Травник“, навео је Галијашевић.

Други инцидент, наглашава он, односи се на убиство тројице заробљених војника Војске Републике Српске и на окрутно поступање са заробљеним припадницима Војске Републике Српске у јулу и аугусту 1995. године, које су извршили муџахедини из такозваног одреда „Ел муџахедин“, за који тужилац тврди да је био у саставу такозване Армије БиХ.

„Наводи се да су кривична дјела почињена у селу Ливаде у општини Завидовићи и у логору којим је управљао одред `Ел муџахедин` у долини ријеке Гостовића у близини Завидовића. Тај логор био је познат и као логор Каменица. Починиоци тих кривичних дјела су припадници одреда `Ел муџахедин`“, рекао је Галијашевић, поновивши да је све то наведено у пресуди.

Трећи инцидент, истакао је Галијашевић, десио се у септембру 1995, а односи се на убиство двојице војника Војске Републике Српске у близини села Кестен у општини Завидовићи, као и на окрутно поступање и убиство 52 заробљена припадника Војске Републике Српске, као и једног старијег Србина, те окрутно поступање са десеторицом заробљених припадника Војске Републике Српске у логору Каменица. Поновно се наводи да су починиоци били војници одреда „Ел муџахедин“.

„Иако тешке злочине Тужилаштво у Хагу назива инцидентима, ове три серије злочина су доказане и непобитне, без обзира на сужену одговорност за њих“, наглашава Галијашевић.

У пресуди Хаџихасановић-Кубура су на 760 страна детаљно објашњени многи злочини у средњој Босни, наведен број убијених у разним камповима и логорима, а бави се и дешавањима у Зеници и логору у Казнено-поправном дому, логору у Музичкој школи, мучењима и убијањима цивила српске и хрватске националности.

„Истовремено, ова пресуда детаљно је описала настанак и дјеловање Трећег корпуса, разматрајући улогу свих бригада, а посебно њихову везу са муџахединима. Иако се и у анализи Трећег корпуса бавио одредом `Ел муџахедин`, Хашки трибунал је анализирао, посебно у овој пресуди на 138 страна /од 124. до 262. стране/, све доказе у вези са муџахединима, од њиховог доласка у БиХ, паравојног дјеловања до организовања у јединице Трећег корпуса, њиховим војним базама и посебно њиховим злочинима, начинима извршења, вјерској мотивацији и бруталности“, истакао је Галијашевић.

Муџахединским базама суд посвећује посебну пажњу и њима се бави на десетак страница пресуде.

Посебно су истакнуте, каже он, базе у Пољаницама, Орашцу, Травнику, Зеници, мјестима Арнаути, Бијело Бучје и Равно Ростово.

„Неспремношћу и нехтијењем да се суоче са ратним злочинима муџахедина и властитом одговорношћу, политичко Сарајево, Алија Изетбеговић и СДА омогућили су да се исламистичко-терористичка хоботница развија управо из наведених војних муџахединских база и да данас баш на тим мјестима функционишу такозвани параџемати, тачније терористички кампови“, наглашава Галијашевић.

Наводећи да су основни извори права управо у наведеним пресудама, он истиче да Тужилаштво БиХ мора, у најмању руку, примијенити доказе прикупљене у предметима „Делић“ и „Хаџихасановић-Кубура“, те престати да се бави умањивањем и прикривањем злочина и политички мотивисаним предметима и оптужницама исписивати лажну историју протеклог рата, која никоме не може донијети ништа добро.

„Тај неморални и политизовани приступ благонаклоног односа Тужилаштва према муџахединима и њиховим покровитељима у БиХ направио је од ове земље највећи терористички камп у Европи и пријетњу цијелом континенту, посебно земљама западног Балкана“, упозорио је стручњак за борбу против тероризма Џевад Галијашевић.

Тагови: БиХ, Тужилаштво, Џевад Галијашевић