КАМЕНА ГОРА ИЗНАД ПРИЈЕПОЉА: Од чемера живим, ето од чега!

24.02.2015.

Не видех много камења, само зелена брда и шуме прошаране првим знацима ране јесени. Оно кад јасен почиње да жути, бреза да румени а борови се надмоћно смеју надолазећој зими иглицама које немају намеру да мењају боју.

И, најмање је битно тражити корен имена у пределима Камене Горе.

Дрвена табла на магистралном путу Пријепоље-Пљевља наговештава десетак километара, не много лошег, асфалтног пута горе до центра места.

Једино што то траје дуже него што километража захтева, јер прозборићете неку са трактористом који спрема дрва за зиму, а очувана ловачка чека на једној од раскрсница мамиће вас да се попнете њеним дрвеним стубама и, бар на тренутак, уђете у кожу ловца што по зимској цичи у заседи чека чопор гладних вукова. И после неколико великих кривина – висораван, препознаје се центар села у коме је све старо и прилично оронуло, осим цркве која се још увек гради.

Лепа је висораван, али пуста. Зграда истуреног погона фабрике текстила “Љубиша Миодраговић” која је запошљавала преко 60 мештана и држала у животу околна села закатанчена је. Затворене су и месна школа и амбуланта, отворена је још само продавница – она је центар друштвеног живота, али “живота овде нема” рећи ће резигнирано, Драгиша Ђуковић док преко ограде гледа у празно двориште фабрике где је и сам некада радио.

Била је редовна плата, пензијско и социјално, могло је да се живи.

– Затворена је пре петнаестак година!

Разлог се могао наслутити и без питања, али ред је да га поставимо.

Одговор, саркастичан и симбиоличан, стиже од Жарка Цмиљановића, који уз цигарету и пиво, медитира на тераси продавнице:

– Појели глодари!

Адекватно име за претече данашње транзиције која је довршила зликовачки пројекат уништавања српских фабрика и претварање радника у пауперизовану масу која се сналази како зна и уме. Најчешће, никако!

Ове године су затворили и школу. Била два ђака, није економски оправдано, па је и то двоје деце отерано у град. Путем који су пре њих кренули многи из села и заселака Камене Горе, да у Пријепољу, Ужицу, Новој Вароши и даље до Београда нађу ухлебље и да се скуће далеко од ових родних брда у која ће се, тек понеко, вратити као пензионер или болесник, у намери да му питка вода овдашњих врела и ваздух завичаја врате здравље изгубљено у потрази за бољим животом.Не иде ни то, па се на капијама викендица клате поруке са натписом “продаје се” и бројевима телефона.

– Сада су нам затворили и амбуланту. Четвртком је долазио доктор, медицинска сестра је била нон стоп, људи, а махом су сви у годинама, имали су неку сигурност и могли су да рачунају на прву помоћ, савет и лек! – каже Драгиша Ђуковић.

Поглед нам са страхом пада на кафану преко пута – ако је и она затворена, онда ово место одбројава последње дане, зато скрећемо тему на оближњу цркву. Ретка фасада међу пожутелим зидовима овдашњих зграда која мирише на ново, а трагови грађевинског материјала около говоре да су радови у току.

Трећа година је како мештани праве цркву, надају ли се то да ће се живот овде вратити?

– Надамо се! – каже Жарко Цмиљановић, али није звучао убедљиво.

Он се пре осам година вратио из Београда, кад је остао без посла у “Багерско бродарском предузећу”. Као да је слутио, направио је кућу у родном селу и сада се бави производњом малина, за које тврди, да су најбоље у Србији.

Жарко је отишао у малинаре, Драгиша откупљује печурке, Добривоје Глушчевић ради у продавници и најмлађи је од њих тројице. Он не жели ни о чему да прича и само се стидљиво осмехне. Од чега живе остали. Одговор стиже из шуме, одакле се помаљају Обрад и Марко Глушчевић. Мера њиховог дана стала је у полупоцепану пластичну кесу напуњену шумским гљивама. Драгишина вага је показала кило и седамсто грама, дигитрон је то превео у 510 динара и могла је да падне наруџба Добривоју Глушчевићу који је стајао за пултом продавнице:

– Мали, додај једну!

Не знам зашто је чокањче вињака ставио у женски род, но свеједно, продавац је непогрешиво знао шта је Обрад наручио! Кожа опрљена планинским ветром и сунцем, коса густа и прогрушала, али бритак ум горштака прави шале на рачун својих година и младости која је минула “као магла уз планину”, како овде знају запевати у дугим зимским ноћима.

За боре којима би могли планински поточићи да теку, има логично објашњење.

– Кад би на једном месту скупили сву ракију коју сам попио, воденични камен би окренула!

Опрезно питамо за жену, породицу, од чега се живи..? Одговор је кратак и убојит као муња која распара небо изнад планине најављујући кишу и олују!

– Од чемера! Нисам жењен, али ако има нека да хоће у ова брда..!

На жалост, неће ниједна! Сеоска идила је једина лепота од које жене беже главом без обзира!

А бежало се одавде и раније. Прича се да су, педесетак година пре него што ће се овде населити преци данашњих Каменогораца, претходни житељи напустили планину, а шта их је отерало нико не зна. Могући одговор, каже легенда, крије симбол планине – четири века стар црни бор који је за мештане и данас светиња. Легенда, дакле, сведочи да су пре него што ће заувек напустити родна огњишта, у стаблу бора издубили рупу у коју су похранили своју последњу опоруку у којој су објаснили разлоге свог одласка. Онда су време и природа учинили своје, рупа је зарасла, а срце бора заувек сакрило тајну одласка. А никоме не пада на памет да легенду емпиријски проверава, јер бор је и данас светиња. Док још није било цркве под његовом крошњом су се црквени обреди обављали, он је симбол дуговечности људи овог краја и строго се пази да му ни гранчица не фали.

Етно куће Гувништа

Удружење грађана “Центар за одрживи развој Камена Гора” покренуло је иницијативу за изградњу етно-куће која је замишљена и као образовни центар за одрживи развој села. Изграђена је у духу традиционалног градитељства западне Србије од дрвене грађе обрађене на природан начин и са ручно клесаним каменом. На три је нивоа, величине 300 квадратних метара и има етно поставку предмета материјалне културе са ових простора, радионицу старих заната, ресторански део, смештајне капацитете и чува сећање на живот ког одавно нема.