ДУШАН КОВАЧЕВИЋ: Некултура – понос националног идентитета

Пролеће у Шабачком позоришту 2016. године обновиће драгоцено сећање на давну годину из претпрошлог века: 1840. кад је у граду покрај добре и плаховите Саве одиграна прва позоришна представа у Мачви и међу првима у свеукупном животу књажевске Србије.

И то је у првој половини 19. века било „нормалније и прихватљивије” од јучерашњег (не)разумевања појединих „културних радника” кад се обнародовала идеја о оживљавању фестивала угашеног ратом који је уништио многе вредности ондашње „велике земље” по којој је фестивал у Шапцу био познат и признат као један међу најбољим.

У годинама које су „појели скакавци” и остале штеточине, некултура се појавила у пуном сјају као понос „националног идентитета”, као одбрана „националног опстанка”; озбиљна култура је била међу првим жртвама „родољубивих” рација широм бивше Југославије.

На место културе као достојанства живљења појавила се ружна и понижавајућа некултура, са својим милитантним пратиљама: простаклуком и примитивизмом.

И то тако траје – маршира већ више од четврт века.

Генерације и генерације одрастају уз неартикулисане гласове који постају „симбол националног идентитета” и доказ љубави за земљу уништену до очаја и сажаљења за људе који су нас учили, образовали и сачували од колективног нестајања као цивилизованог народа.

Данашња „култура” је себи дозволила да се комерцијалним оправдањима и транзиционим процесима повеже са терористичким организацијама некултуре.

Пролеће у шабачком позоришту је једна од лепших и господственијих одбрана културе која је у Србији посустала, уморила се и само неким чудом преживела време свеопштег нестајања лепе речи изговорене или одигране на чувеним „даскама које живот значе”.

Било је и питање – као што увек бива кад се нешто смислено предложи – да ли ми „већ имамо довољно позоришних фестивала”?

Да ли нам је потребан „још један” (?) покрај ових десетак на ивици живота, одржаваних надреалном вољом и инфузијом руку на руку.

Да ли нам је у крају – шабачкој Посавини, Мачви, Поцерини . . .

и местима у којима живе људи жељни озбиљних културних догађаја, потребна позоришна смотра најбољих представа Србије?

И да ли ће позоришни фестивал „оштетити градски буџет” и самим тим изазвати потрес у свеукупном осиромашеном животу обогаћеном само негованом некултуром.

И излишно питање: да ли је једном граду потребна једна недеља сусрета са људима који живе и раде по позориштима Србије са жељом да се 2016. године обележи постојање и одлазак са овог света (пре 400 година) писца вечитих љубавника, злих краљева и проблематичних трговаца, господина Вилијема Шекспира, човека без чијег би пера ова наша планета и даље била лепа из свемира: океани, мора, језера, реке, планине, шуме, поља, цвеће и дрвеће, али без душе која је вреднија од поменутих лепота.

Шта би и какав би био овај свет без културе као најзначајнијег вида живота?

Позориште нема моћ да мења свет.

Позориште нема снагу да спречи зло које покрећу људи доспели из мрака некултуре и простаклука који се у трену „преображава” у зло са несагледивим последицама по свеукупну историју људског постојања на овој нашој лепој и несрећној планети, Земљи, на сцени већ поменутог великог писца који је написао и причу са једним од најлепших наслова у историји позоришта:

Сан летње ноћи.

Сви наши фестивали су снови летњих, зимских, пролећних и јесењих ноћи.

И не би било лепо да нам се ти снови ускраћују, јер су нам само снови преостали.

Поводом првог фестивала „Позоришно пролеће” у Шапцу

Тагови: Душан Ковачевић