КОВАЧЕВИЋ: Бата Стојковић је усвојио Гагу

Душан Ковачевић о Драгану Николићу, фајтеру који се борио до посљедњег даха, као што је играо и улоге. Бата га је волио као свог сина и све му је дозвољавао. Без Гаге, овај град је остао пуст, пишу Вечерње новости.

Легендарни глумац и велики господин због кога је Београд имао духовну свјетлост велеграда, Драган Гага Николић, у петак, 11. марта, придружио се великанима небеског филма и позоришта.
О његовом одласку извјештавају сви домаћи и регионални медији, са глумцем чије име представља умјетничку и моралну институцију готово 50 година, колико је трајала његова каријера, опрашта се цијела некадашња велика Југославија.

По ријечима Душана Ковачевића, једног од његових најбољих пријатеља с којим је деценијама сарађивао, Драган Николић један је од оних значајних и великих глумаца који су обиљежили југословенски и српски културни простор у другој половини 20. вијека.

– Прва помисао када сам чуо трагичну вест била је да је отишао вероватно један од последњих великана једне генерације Атељеа 212, из доба кад је Атеље важио за једно од значајнијих европских позоришта. Имао сам право, истинско задовољство да радим са њим, срели смо се 1972. на читајућој проби „Маратонаца“, у канцеларији Мире Траиловић. Од те екипе која је тада седела и одиграла ту представу, скоро да више нико није жив. Моје осећање је да ми је отишао неко врло драг, близак, и да је један велики део овог града остао пуст. А оно што сигурно знам, то је да најтачније и најистинитије податке ко је био Драган Николић, какав је био, шта је осећао, зна само Милена Дравић, његова супруга. Он је, као и већина глумаца које сам поменуо био доста затворен човек, његово пријатељство никада није прелазило границу господства, тако да о њему као човеку и као глумцу најбоље може да исприча Милена – каже Ковачевић.

Ипак, као највеће и непоновљиво пријатељство, о коме у Београду не зна много људи, памти се однос Гаге Николића и Бате Стојковића.

– Бата је у једном тренутку усвојио Драгана, без обзира на то што није била тако велика разлика у годинама. Волео га је као сина. Драган се тако и понашао, а Бата му је дозвољавао да му каже све оно што нико други није смео. У тој њиховој игри – кад Гага уђе и каже нешто везано за неку Батину улогу у шали, неко други би у правом смислу настрадао. А Бата се смејао, сећам се да је често брисао сузе од смеха, јер би Гага испричао неку причу коју је као чуо негде. То је било велико и озбиљно пријатељство. Поновићу само да је та генерација Бате Стојковића, Боре Тодоровића, сада Драгана, и пре њих Зорана Радмиловића, Петра Краља, можемо да набрајамо још нека имена, на сву срећу остала записана у великим филмским улогама. Позориште нема ту дугу вредност у смислу трајања, али већина њих направила је веома велике и значајне улоге у филмовима, и неке будуће генерације ће их гледати. Неко ко се буде бавио тим послом учиће од њих, а неко ће само уживати гледајући их у неким будућим временима – истиче Ковачевић.

Звијезда Париза

Ковачевић истиче да се Драган често везује само за улоге које су блиске комедији и које су у основи обиљежене његовим шармом.

Не треба заборавити, кад сам већ поменуо европско позориште, да је Драган у Паризу у правом смислу био звезда. Са великим успјехом двије сезоне играо је у Theatre de lla Ville, и да је неко други био на његовом мјесту, остао би у Француској и направио би велику европску каријеру. Он се, међутим, вратио у Београд, јер он и Београд су били браћа по рођењу и по одласку. А живио је јако брзо, увијек сте га могли срести да негдје жури. Једино је успорио кад се разболио, и мислим да га је та успореност највише бољела.

Драган није био човјек који се не креће, и који није у најбољем осјећању кад не влада свим ситуацијама у којима се налази.

Херцег Нови, Росе

Поред Београда, највећа Гагина љубав био је Херцег Нови, Росе, гдје он и Милена имају кућу, и гдје су проводили добар дио године. То је био, како је говорио, његов дуг према оцу и црногорском поријеклу. Од петка, са Гагом се опрашта и Црна Гора.

– У нашим сјећањима наставиће да живи, не мање него када је био међу нама – каже Бранислав Мићуновић, редитељ, амбасадор Црне Горе у Србији, и Гагин пријатељ. – А био је велики човјек и глумац. Какав мајстор глуме и живота, и каква драгоцјена личност! Наставиће да живи међу нама зато што ће нам недостајати. Нећемо успјети да попунимо празнину коју нам је отворио. У српској глуми неће му бити замјене. А Београду, Гага је ненадокнадив! Недостајаће и Црној Гори, не мање него што је она њему недостајала за живота. Био је и њен уважени држављанин. Црна Гора се с тугом и поштовањем опрашта од Драгана Николића.

Милован Витезовић: Непоновљив

БИО је глумац на својој висини. Све улоге и оне дијаметралне биле су му по мери. Умео је да стари, и на сцени и у животу, а да се не примети. Видели смо га вечно младог, младости се заиста наносио. Био је највећи шармер нашег глумишта. Не верујем да постоји глумац који је уживао неподељене симпатије свих као он. У свему што је одиграо био је уверљив и непоновљив. Једино нас у своју смрт не може уверити, ма како да је она непоновљива.

Перо Зубац: Господин

МНОГО сам га волио и веома поштовао. У златној нашој младости, у култној емисији „Песничке ведрине“ ТВ Београд, а у режији Здравка Шотре, играо ме је непоновљиво говорећи наизуст „Мостарске кише“ у Мостару. Виђали смо се повремено, посебно сам волио његове доцније улоге гдје је био онакав господин какав је био у души одувијек.

Јован Јоца Јовановић: Вансеријски

МАЛО је познато да сам Драгана Николића упознао на Академији, када је са Недом Спасојевић играо у мојој студентској представи, Стриндберговој „Госпођици Јулији“. За представу сам добио десетку, али је важније то што сам још тада, као студент, открио Драгана и увидео могућности тог глумца који је по таленту неспорно раван највећим звездама Холивуда 20. века. Опште је мишљење, поготово међу ауторима млађе генерације, да је Николић најбољи у каријери био управо у мом филму „Млад и здрав као ружа“.

Тагови: Бата Стојковић, Драган Николић