ГОРАН ЛАЗОВИЋ И РАДОВАН БЕЛИ МАРКОВИЋ: Госпођа Олга и два кавалира
Гужвам снег у Лајковцу.
Хоћу да се поједем, поред пруге која је прошла кроз нечије очи.
И кроз један мали прозор на којем су расле три мушкатле.
Завесе не помињем.
Јер, прозор никада нисам видео, осим у једној причи која је побегла из овог града, аутобусом.
Немам ватре.
Нема ни возова.
Чекам Белог Марковића, на ћошку украденом из књига катастарских.
Можда слети!
Уме и то, увежбао ходајући са Пастернаком по стрехама и крововима уџерица овдашњих.
Тражили реченице које су касније ископали у подруму.
И нашли сијасет златника, два ћупа с медом и адресу на којој је тајно живела душа Госпође Олге.
Од тада се смрт Бориса Пастернака стално пресвлачи у шарене хаљине.
Виђана је и као брош на оковратнику једне намигуше лајковачке.
У време неког комунистичког празника, указивала се изнад куће умрлог голубара.
И веслала по небу у које не гледам.
Немам очи за толико пахуља.
Треба ми шака ватре, она врела чиода коју ми Бели Марковић додаје.
И кашље из мог дувана, из затворене кутије, и то се чује до очију младе конобарице што исијава као циганска фуруна.
Пред биртијом титрају сирове коже!
Излази из њих јаук младих јагњади.
Беличаст и топао, попут јенђе пријања на недра и онима што су из рата дошли празних рукава.
Нисам се у Лајковцу белог ‘леба баш најео, нити игде, од књижества, а ни иначе.
Тропаре ми не певају, за књижество моје баш и немаре, али и не окрећу ода ме главе, улицом док пролазим.
Сам са собом измирујем се, полако, а и добростиви смешак лицем ми мине, кад год да се сетим како сам се с Лајковчанима око ситница некоћ ружио.
Познао сам, а негде некоме то и рекао, да је временом и лајковчанство моје, као екстремна подврста колубарства, постало господска једна обавеза, с добром вером да ће ми и у Лајковцу божју депешу иоле разговетно прочитати сморени и не баш трезни поштар, који под сивом кабаницом анђеоска крила невешто прикрива.
Не могу се баш похвалити неким здрављем.
Људи мојих година пате углавном од изанђалости.
Мене је снашла костобоља, и њој ће се, хвала Богу, придодати нове ствари, нећу ја само остати на томе, сигурно.
Непристојно је да човек умре здрав.
Најважније је да сам био и остао жив.
За остало се човек некако снађе.
Мени је остало још врло мало људи за људски разговор, мој свет је покојни, они људи који су утицали на мене, тај свет је отишао.
Пре но што се спусти завеса, хоћу да прочитам, од слова до слова, књиге које су у мом животу оставиле некаквог трага.
Читао сам опет “На Дрини ћуприја“ и “Пролеће Ивана Галеба“ и сада у поновном читању, а то је ваљда пето читање, те књиге су остале потка за моје људско стасање.
Има ту једно тридесетак књига које су биле колонада кроз коју сам пролазио
у животу, и ближим се крају списка.
Летос сам читао “Дервиш и смрт“, поезију Милоша Црњанског, па “Код Хиперборејаца“, “Сеобе“ и “Дневник о Чарнојевићу“.
Све су ме те књиге озариле новом позлатом.
Ниједна ме није разочарала, мислим да је то најпоштеније рећи.
Сјајно је да сам за свог века видео Црњанског, и да сам га са врата преко глава гледао.
Познао сам, у једном часу, да пут ми, што даље идем, све гори бива, па ми се, као унеколико смотреном човеку, сељачке душе и сељачког васпитања, казало да, с јесени, авлију своју ваља претиришити, плот преплести, мајлије кровне свести, коров око плота поруковедати, а и сваку урутку и сокоћало: грабље, трнокоп, тријерицу, врцаљку, казаницу, или што год да било, од движирних ствари на које би снег.
Не знам да ли о самом чину сабирања добро расуђујем, и да ли би живота мога остатак без нападати могао, под настрех какав склонити.
Ето, тако сам мислио, а како би иначе, премда описану кућу и авлију тек у сећању аколи имам, па ми је до ума дошло да и књижевну своју сиротињу приправим за дугу зиму, кад и најбољи аргатин поједе оно што је током лета зарадио.
Има истине у томе да је многе писце управо смрт ослободила како од злобе и тупе равнодушости њихових савременика, тако и од њихових уклетих завичаја, с пругом, или без ње.
Прави писац за живота и нема чему да се нада.
Срећом, такозвани живот кратко траје!
Сваки писац кроз живот проноси неки знак, свој неки отисак.
Алкохол је глогова грана за коју се грешни човек хвата над понором, али се алкохол може узети и као један од веома погубних еликсира у припреми душе за коначни пораз.
Није неопходно да се човек отрезни како би схватио шта су све починили неки од оних који алкохол не троше, а пијанце презиру.
Има ли разлике између пијаног поете који маше сопственим гаћама и наводно трезног “генија“ који маше националном заставом?
Ја сам за гаће!
Научио сам, добом, да себе бољим од других не сматрам, па ми ни мала средина не смета више, као некоћ што ми је сметала,а познао сам да ни у Престоници славној потребитом човеку нико неће понудити да се огреје и преноћи.
Казало ми се да се живот поправити не може, средину као кошуљу мењајући, аколи у својој души од горега на боље макар нешто променио ниси.
Прилази она млада конобарица коју бих волео, до краја приче, негде да удомим.
Некоме да напуни кревет и кућу, и окућницу, него дилбери књажевски около мене, обрадују се само кад црну длаку ишчупају из увета.
-Да те удам за Милоша Црњанског?
-Не знам, фина сам и морала би’ мајку питат! – одговара.
Бели Марковић телефонира.
Два телефона има.
И с оним који не ради, разговара са Ивом Андрићем.
Причају о змијском сиру, понављају – ни један није као онај из Белог Ваљева!
Конобарица ме додирује, случајно, док празни пепељару.
-А тај Црњански, је л’ му то име фирме?
-Био писац, сад држи вуновлачару, нема мајку и,што је најважније, не пије!
-Пијанци ми, вала, не требају! Зато сам оставила председника општине!
Писцу као ни везировом слону, у касаби – није лако!
Зар мислиш да би везировом слону било лакше у Кнез Михаиловој улици?
Не стижем да одговорим.
Спустила се низ димњак циглане, ушла и села за суседни сто душа Олге Аронијан, удовице ћудљивог штелунга, са огромним шеширом од лаванде, и високим штиклама.
Ово је поднебесно лутање неупокојене њензине душе, која је још у бунилу ишчекивања рата.
Срећом, Лајковац и Москва су повезани директним подземним тунелом.
И тело њено упокојено , мимо ума њена, само још трага за смислом живота, што се по смрти њеног мужа и лаичким оком могаше опазити.
Од све и прожимајуће досаде тражи спас.
За жудни сусрет са кнезом Мишкином она се у своме бићу стално приправља.
-Иди код ње, наручи јој бар клакер!- каже Бели Марковић.
Ветар ме приковао за столицу.
Избија из зидова, из џепова испадају ексери, везене марамице, судски позиви, телефонски број Бранка Ћопића и аутограм непознате певачице.
Душа госпође Олге лебди над слаником и куваним јајима, све са шеширом, који се малчице накривио када је ушао Никола Калабић.
Према њој је отишао штап Белог Марковића.
И усправљао се око њеног невидљивог свиленог шала, који је у варош стигао као димна тканица са Арарата.
Калабићу је вруће, кад се раскомотио остао је само у црвеној мајици са ликом Џонија Штулића.
-По мени се ни један цвет неће звати, тек можда понека библиотека! – говори.
Суд, о људима и добу, немогућим ми се учинио, како са становишта историје тако и са становишта лепог књижества, тим пре што су и именовани јунаци, веком и светом залудно проминули.
За исправну историју једног села које се удаљавало од стварности и нестајало у магли кастарских привида, остављајући о себи оскудна писмена и нагнуте приче, пусто глагоље илити језичко предиво, као тврдо јемство да је некоћ нешто било тамо где сада ничега нема.
Није све обесмишљено, ако верујемо да се у језику содржи оба света безграничност.
Дигао сам руке од себе сањаног, премда варљивој надежди признајем право да све нас и недобом походи.
Старост стиже кад се човек самом себи далек стане учињавати, оплићале душе која кара-боју по овом свету излучује, док са смрћу склапа опрезно познанство, признајући да живот превазилази његове способности.
Грезнем по себи и тражим све оне залуд-истине, које су и други, кудикамо бољи, пре мене узалуд тражили.
А свиђајући књижевне и животне рачуне, познао сам, авај, да понад тих рачуна моја свећа и по дану гори – не зато што се у Лајковцу рано смркава, него что код кир Гераса нисам учио заната.
Госпођа Олга, никоме осим себи, дужна није остала.
Све што смо појели, попили, просули, поломили и изгорели ставили смо на рачун кнеза Мишкина.
На улици , девојка огрнута јутарњим новинама.
Тражи шибицу и каже да се зове Вислава Шимборска.
-Знам да певам, само се стидим! – прича док јој грејемо руке.
-Отпевај нам нешто!
Прво се снебива, као свака поштена певачица, и онда почиње:
-Двадесет седам костију,
Тридесет пет мишића,
Око две хиљаде нервних ћелија,
У свакој јагодици прста наших пет прстију,
То је сасвим довољно,
Да се напише Mein Kampf
Или Чича Томина Колиба!“
Остављамо је на вејавици:
-Ако нађеш ангажман на Магистрали, јави, доћи ћемо да те слушамо! Повешћемо и председника Удружења писаца, да ти бар хиљадарку стави међу сисе!
Кавалири старог примера нестали су давно.
Стид је правовремени одговор душе на просто питање: шта ја то радим, мислим и осећам, ако не помажем истим таквим људима као и сам што јесам?
Бојим се да данас међу нама таквима какви смо стид губи подлогу и важење.
Извесне године кад мину, човек одједном позна да изнутра је добрано растаљен, наличит коцки шећера, која је упила толико воде да на једвите јаде остаје коцка, задржавајући тек форму, что гдекојима , не било примењено, и од ужегле душе долази, а гдекојима од неисплаканих суза.
Моји су јунаци придошли што из снова, што из књига које сам читао.
А ваљда сам и ја имао у животу некаквог дејства и понешто, успут, видео и сазнао.
Моја се душа, ево томе више од пола века, вије над уклетом и измишљеном Колубаром, а Гогољ и Кафка не могу бити тамо где није моја душа.
У свакој од књига осветљавам пустопоље мојих успомена.
Свет је и онда ружан, зао и себичан био, а и сада је такав, осим што су ругоба, зло и себичност са деветком канда помножени, појединачно, прво, а и збирно – потом!
И на месту где за циглу земље нема, улазимо у аутобус и крећемо за Горановину.
Возач ми познат, вели:- ја сам Слободан Милошевић.
Румен к’о кандило, неће карту да наплати, још нас нуди неким дебелим цигарама и показује који су све манастири потопљени.
Монахиње и кокошке плутају по жабокречини, на другој страни Цигани увежбавају оркестар за нечију сахрану, киша се слива низ стакло као суза девојачка кад клизне низ војничку слику.
У Србији, каква год да се некима чинила, нису на најбољем гласу они који иза куће свршавају нужду.
Поклоните веру и онима који тврде да се путовати може – о, далеко! – с места се не померајући.
Од таквих сам, наоко надвижими човек – више ратар, душом, неголи номад – сточар.
Био бих јоште завичајнији да сам златну колубарску јесен по мапама туђих држава невољом тражио, да сам као што нисам, по туђим гробљима своје оплакивао.
Али, изнурен испрозебао, иштрапациран, сажвакане душе и уфитиљеног жића и на спахилуку свом старост можеш дочекати, а и смрт саму, разуме се, па је, с те тачке мотрења, свеједно всјоравно, да ли си ждрепца свога по колубарским потесима обангавио или по степама руским, недогледним.
Изабрао сам да останем, уосталом: ништа ме, мојим веком, ни поканило није нигде другде да се отиснем.
Слушамо причу иза леђа:
„Ман’те се Јована поштара и свију тако редом трица! Света Петка, слава његова, карним га очима гледала, из рама са зида, куд год да се окрене… ‘Оћу рећи… А и шта ту има јоште да се каже?… Учињавло му се да га Света
Петка к’о кравица Миљана погледује, док су је на касапску вагу мотком нагонили… Јес’, тако је… У томе је гвинт…
„Шта да се ради? Будала је био… Пиш’о узветар, каоноти онај Пилипенда, а ни крављи поглед истрпети није мог’о… Света Петка нека ми опрости!
-Ко је сад председник Горановине?- пита Бели Марковић.
-Један поштени човек из Бајчетине!
-Има ли тамо ракије?
-Има, али није за пиће, само за пијац. Мало нам гробље па је људи носе на Косово и тамо продају.
-Кога све имаш у Горановини?
-Никога!
-Код кога онда идемо?
-Код моје мајке!
У Кокином Броду пијемо кафу и гледамо крст који вири из језера.
Зоран Шапоњић прича да птице на њему нису голубови него златарске вране.
Кад су цркву потапали пилад им остала под стрехом.
Недужан нико на овом свету није, политике што би се тицало, јер ко год с ћумурџијама спава и сам се мора огаравити.
Гледам да се не брукам, покушавајући да другима памет досољавам, као и да, колико год и како год могу, избегнем оне који би ми исто, зарад мога добра, раде воље учинили.
И уопште, човек мојих година ваља да мисли: у небеској прозрачности како да се расани, ако му већ не бејашо дано у прозрачном поднебесју са својом сенком у миру да живује.
-Хоће ли Крлежа успети да дође?- пита Бели Марковић.
-Са Мирогоја су јавили да је примио позивницу!
Испред Пријепоља нас зауставља милиција.
-Ко не да прилог за цркву не може даље!- виче неки Зукорлић.
Остављамо две и по књиге.
Возач из гепека вади нечија сабрана дела.
-Требају нам паре или пушке, нечим морамо да се бранимо од ових наших! – допире са стране.
Природно је што сам се као мними литерата нашао у јападном хладу чувеног шешира, старог Фрица, који на овим просторима беше добро и дубоко закрлежен, и да се о стварима књижества одсечна његова реч свиђала и слушала, кудили више и помније неголи што се прочитавало и свиђало његово књижество.
Али, и старог је Фрица, скупа с његовим добом, облак заклонио.
Души лахко Господ нека му подари!
Моја мајка раширила руке.
Тек јуче, славила осамнаести рођендан.
Виче:- о, сине, како си ми леп, баш си лепо оседео?
Бели Марковић јој додаје штап и она га љуби у руку.
-Где је Бранко Миљковић?
-Отишао у Загреб, да засади неку брезу! – одговара мајка.
Обигравамо гробове, мразним их рукама гладимо, штенад се росуљска мотају око ногу, врућа и гладна, тек изашла из хумке рано погођеног Солунца.
-Где вам је кућа?- пита Бели Марковић.
-Немамо ми то. Отишла низ реку!- одговара мајка.
-Јесте ли трчали за њом?
-Џабе, нисмо је стигли!
И узима мајка Белог Марковића под руку, води га под тек процветалу трешњу, да га заклони од снега.
Из гроба наспрам њих, одјекује хармоника.
-Одакле ова трешња овде? – пита је.
-Није то трешња, то је споменик, никао из уста једне добре жене! –
одговарам.
-Како се та жена звала?
-Госпођа Олга!
