СЛОБОДАН МИЛИЋ: Црногорски језик је плод јефтине политике

Писац и публициста Слободан Милић сматра да је дио народа који се залаже за црногорски језик заведен јефтином политиком и истиче да су Српска православна црква и српски језик – коријени црногорске традиције и Срба у Црној Гори.

Милић у интервјуу Срни наводи да се до распада СФРЈ српским језиком говорило у Србији, Црној Гори, Хрватској, БиХ и, дијелом у Македонији.

„Свима нама, а Хрватима посебно, добро је познато да су говорили својим чакавским и кајкавским језиком до средине 19. века, када су се одрекли свога језика и прихватили Вуков штокавски и новоштокавски говор“, напомиње Милић.

Према његовој оцјени, „лажна тежња за заједништвом Хрвата до 1941. и од 1945. године до распада СФРЈ створила је од једног језика – хрватски односно српски“.

„Не смемо заборавити – све што је значајније написано у прози и поезији на поменутим просторима, укључујући и српску дубровачку литературу, написано је штокавским и новоштокавским наречјем, односно српским језиком“, истиче Милић.

Након распада СФРЈ, процјењује он, да би осамостаљене републике имале какво такво покриће за „сурогатску независност“, желе да имају језик и цркву.

„Настаје сулудо преименовање српског језика у бошњачки, а након независности Црне Горе сепаратисти захтевају да се језик назове и црногорски /а зашто не монтенегрински – кад је све монтенергинско/“, наводи Милић.

Он указује да је српски језик , првенствено, „плод народног усменог песништва, епоса уопште, целокупног духовног стваралаштва, као и дубоке филозофске мисли“.

Према томе, заговорници промјене назива језика не могу утицати на стварање значајније диобе или на различитости у оквиру српског језика.

„Неки у Црној Гори који кидају сваку везу са својом старом књижевношћу и традиционалном философијом раде искључиво против самих себе.
Заговорници промене имена језика убацују некакве накарадне, скарадне и застареле речи /нпр. „вријеба“, „пријебачити“ и слично/..Улогу и значај језика дукљанство и црногорштина нису схватали, па зато све своде на ниво своје незреле свести“, наводи Милић за Срну.

Он подсјећа да „пут српског језика води народну песму и причу, у народно говорење, односно да су извор српског језика усмене лирске и епске пјесме које су пјеване уз гусле.

Милић истиче два Хајдегерова цитата који су веома битни и за разрјешење проблема преименовања српског језика:

„Све то је трајан плод књижевности једног народа, а у оквиру књижевности – плод првенствено песништва и философије“ и „Да бисмо размишљали о језичкој суштини и изнели оно шта јој припада, неопходна је промена језика коју нисмо кадри ни да изнудимо ни да измислимо“.

Тагови: Слободан Милић, СФРЈ, Црна Гора