КУСТУРИЦА У ИНТЕРВЈУУ „БЛИЦУ“: Није наш улазак у НАТО ствар наше безбедности, него ствар рекета који треба да се плати

Постављати питања људима попут Емира Кустурице често зна бити бесмислен и јалов посао, такве људе треба инспирисати на одговоре. Новинарска питања, најчешће немају ту снагу, али је има стварност.

А она је  заиграла пред вратима Милорада Додика, председника Републике Српске и Кустурициног пријатеља. Отуд разговор који је, након спуштене завесе 9. Кустендорфа на Мећавнику, требао бити о уметности и последњим клапама његовог најновијег филма „На млечном путу“, скреће на терен суве и сурове политике.

–  У Републици Српској, где су на тачно одређеним местима „засађени“ вехабистичке ћелије и из чијих бисага су узимани меци који су завршили у телима убијених Француза и где се уопште не сумња у то да ли је „калашњиков“ баш одатле стигао у Париз или негде другде, отвара „досије Додик“. Дакле, то су велике силе на малим територијама. И оно што је најсрамније у свему томе, је чињеница да припадници Додиковог народа, дакле наши, Срби, учествују у кампањи у којој је важније утврдити да ли је Додик крао, него да ли им се пред двориштем налазе вехабије које сутра могу све да их покољу. И како време одмиче, тако се та замена тезе примењује и оживљава у животу Босне и Херцеговине, односно Републике Српске.
Појачава се осећај кривице срба због Сребренице, за коју многи тврде да није само оно што Муслимани желе да је било – митско место њиховог страдања, нега и један читав шпекулативни блок који говори о томе да је изгон Срба са хрватске територије, практично, био покривен тим злочином који је касније преведен у геноцид.

Овде није у питању само Додик и његова, евентуална, кривица. Да ли би реперкусије могле шире да захвате?

Најтрагичније је то што се културна база српског народа у Босни брани управо код онога који је доведен у питање. Не због тога, што ја треба или не треба да верујем да ли ће Република Српска да опстане без Додика – неће сигурно – али да ли је могуће да у оквиру истог народа постоје људи који желе да процесуирају Додика, а пред њима су терористи који разваљују читав један свет. Да ли је могуће да је разум колабирао и да га уопште нема, да један министар у влади Републике Босне и Херцеговине доводи у питање свог сународника у тренутку кад му се терористички актови дешавају пред очима.
Од Горње до Доње Маоче, овде крај Рудог и на још седам-осам локација живи три-четири хиљаде људи који у сваком тренутку могу да изведу терористички акт. Да ли је онда  људима који знају да су им ти брадати терористи пред носом, под грлом и да је само питање кад ће кренути по нож за то грло,  главна брига Додиковим рачуни. Да би имао дилему, мораш бити или луд или корумпиран.

Ипак, уз све уважавање приоритета о којима говорите, ту се отвара дилема којој смо на Балкану сведоци већ четврт века, а то је да су лични интереси најчешће заклањани великм темама и великим претњама. Ви сте пријатељ са Додиком, има ли нечег конкретног у његовом раду, пословима и имовини, које би дало повода за једну овакву акцију?

– Гарантујем да је начин на који се у јавност уводи, условно речено, случај Додик, апсолутно испровоциран политичким разлозима. Оптужба за корупцију!?  Путин је оптужен за корупцију и кажу да има 40 милијарди нечега.Мислим да је ту грешка и да један тако ауторитативан владар, ваљда, има 400 миљарди, јер управља земљом која има толике новце. А о чему се, заправо, ради? Тиме се покрива корупција која влада у Америци. Нису само коруптивни људи о којима ми говоримо. Али конкретно у БиХ, у случају Додик, опет је замена тезе и истог је порекла. Ти живиш на територији где ти је инсталирана исламска држава, јер није Додиков отац правио Исламску декларацију, него отац Бакира Изетбеговића. Морамо рећи да је Алија Изетбеговић био видовит и предвидео ову исламску државу и ми од Бакира никад нисмо чули ништа против те исламске државе.  Он је могао уопштено да се изрази против тероризма, али никад нисмо чули да је довео у питање Исламску декларацију коју му је у наслеђе оставио тата. Није довео у питање ни идеју да у том ланцу корупције његов шеф из Истанбула –  један од оних који је у јануару изгубио изборе, и то онако опасно, а онда их је напрасно у априлу добио –  и даље оонај који стоји на граници где се одвија тренутннајвећи шверц на планети. Међутим,  пошто је он амерички савезник, он наравно ни за шта није крив.  Кад Израел или Грчка, ево да заобиђемо Русију, већ десет месеци показују папире да исламисти шверцују нафту преко турске границе, они кажу ми не верујемо у то. А верују у то да је Додик имао кредит и купио неку кућу у Београду. Па да ли паметан човек, у свету где смо, ако ништа, сви изједначени по могућности да будемо робови и узмемо кредит, може то тако да тумачи. Да ли је могуће да једна сила не да да се изговори истина, а с друге до звољава да се монтирају лажи. Е, па то неће моћи проћи тако лако!

Како ће се онда завршити?

– Знајући Додика и упркос томе што је  врло емоционалан и импулсиван тип, неће направити грешку. Он само не сме да дозволи да му наметну да игра на њиховом терену,  чак и ако је ово са чешљањем његових рачуна и простора у коме живи  пробни балон, а људи око Додика тврде да није. И сам мислим да ако они званично из Тужилаштва кажу да тај налог не постоји, онда сигурно постоји.
Председник РС је изабран вољом српског народа и та кација би била директно пресецање везе између бирачког тела и њеног представника. Склањање Додика, био би први акт увођења Изетбеговићеве власти на свим нивоима. То је административни корак ка унитарној Босни и херцеговини за коју ја нисам сигуран да ће моћи да се заврши онако како су они замислили.

А ја не смем ни да замислим како би могло да се заврши, једанпут су се такве ствари завршавале на начин од кога по Босни и Херцеговини још крваре ожиљци? Какав ће, по вама, бити расплет ако се буде истрајало у тој идеји „демонтирања Додика“?

– Додик у одлукама и поступцима има паметна решења!

-Има ли подршку?

-Оно колико се види, пре годину и по дана је победио на изборима!

Мислио сам на подршку фактора који могу парирати Изетбеговићевим налогодавцима?

–  Треба да се повежу три-четири ствари. Министар исностраних послова САД је неки дан изјавио да је Саудијска Арабија најбољи пријатељ Америке и да су то најбољи односи. Саудијска Арабија је 1974. када су Американци повукли златне полуге иза долара, постала доларова леђа и гарант да долар има валидност светске валуте. Међутим, Саудијска Арабија је заједно са Авганистаном током 90-их убацивала муџахедине, а после рата инсталирала вехабије који по дефиницији нису злочинци, али је из тих редова из БиХ на хиљаде људи одлазило и одлази у Ирак и слична ратишта. Дакле, лако долазимо  до закључка да је Америка, заправо, намонтирала Европи један исламски центар.  А пошто знамо да је то вредносни систем који ради на непрестаном узнемиравању планете, како би повећала сопствену цену и проширила сопствени комфор, онда уопште не треба да сумњамо да неко ко је писао Исламску декларацију и неко ко је његов наследник није дубоко у, рекао бих, исламској концепцији која не подразумева заједнички живот него доминацију.
Мислим да је то циљ.

Слична ствар се догађа и европи са таласом миграната?

– Европа која је била орјентир од ренесансе на овамо –  диже ограде. Значи, хуманизам и ренесанса плус жичана ограда! Долазимо до једног бесмисла које доводи у питање читаву једну традицију. Нисам од оних који, ако би могао да помогнем неком избеглици, то не бих учинио. Помагао сам. Уосталом, и наш рат је од Вишеграда направио избегличко место и најбољи радници на изградњи Андрићграда су били избеглице. И том феномену избеглиштва сам склон. Али овом новом феномену нисам склон уопште, јер мислим да је каналисан и испровоциран. Турска је огромна земља и економска сила у успону и питам се зашто она не би могла да подмири те људе, засутави их и пружи им простор за живот? Зашто саудијска Арабија, једна од најбогатијих землаја на свету пушта те људе да иду у Немачку. Мислим да је то један план за ког немам довољно података да га докажем сто посто…

Шта слутите да је?

– Пратим један амерички сајт „Инфо Wар“ на коме се тврди да Сорошева идеја о уништењу идентитета европских земаља иде преко његове идеје да сваке године убризга милион људи на европски континент, што би на крају био крај Европе. Европа, какву год да има хуманистичку традицију, има нешто што је компатибилно хришћанској култури, не само религији, а то је – секуларност. У исламском свету секуларност није постигнута, а и Куран је писао хришћанин. Дакле, у својој основи она нема оно што је нама привлачно, а то је секуларност – двострука природа једне целине. Ако би се идентитет, како Сорош претпоставља и ради на томе, изгубио у Европи, он би народе претворио у руљу и паганску масу која би онда могла да са што манеј питања корпоративном капитализму конзумира оно што јој он нуди..

У име кога то ради, ако је и сам хришћанин?

– Претпостављам да је он један од тих фактора новог фараонског времена у коме су људи, на пречац, пред крај  деведестих година прошлог века па надаље постали фараонски богати. Он је један од тих који је снагом, шпекулацијама стеченог, новца отворио све могуће погоне идеолошког утицаја, а пледира да не ваља ниједна идеологија осим оне која подразумева непостајање идеологије. То је велика замка за човека који у подсвести носи  огромну површину неистраженог мозга и са њим иде кроз живот. Дакле, ако водимо човека ка апсолутном одсуству идеологије, то постаје опасно. Ја се борим за то да идеологија мора да постоји

И код нас влада уверење да странке могу без идеологије и претворене су у предузећа?

–  Постоји с једне стране тај комунализам, а с друге потреба великих сила да претворе државе у предузећа. Ђинђић је био један од тих који је био на трагу те идеје. У паганској грчкој су морал и естетика били једнаки. Па је онда морал на врхунцу моћи тих националних револуција у деветнаестом веку  изашао у првби план, сетимо се само кантовог категоричког императива о моралном закону у мени и звезданим небом нада мном. Сад се враћамо на релативизацију морала и његовог готово непостојања. А естетика више није естетика, него је дизајн. Илити, спонтано веровање у фаталистичку природу капитализма. Дакле, ми се из великог ренесансног надахнућа и врхунаца до којих је оно доводило, враћамо у предпагански период у коме је погубљено све оно за шта се човек борио од робовласничког друштва наовамо.

И поново се вратио у економско ропство?

– …И у веру да нема Бога која је најпогубнија, јер она у први план ставља једну другу религију. Код нас хришћана се то доводи у питање, а у исламу се доводи до крајњих граница и верског фанатизма у коме је неопходно уништити хришћане, који се већ довољно, сами собом, уништени. осим неколико земаља. Чињеница је да се Путин у Сирији бори за спас хришћанства.

И каква је будућност Европе?

– Европа се води у два правца. Један је укидање царинске зоне између Америке и Европе,  а други је  губљење идентитета. Јер, није амерички генерал једини који је дозволио да се месопотамски трагови цивилизације уништавају. То је радио и Цезар, то су радили и Кинези. Градитељ Великог зида је спалио све књиге које су до тада штампане, јер је у једној писало да је његова мајка – курва. А Цезар је у име будућности, такође, запалио све књиге које је затекао. Тако и Америка, кад гледамо.
Губимо памет па не схватамо. Француска која је доживела најтежи удар од Другог светског рата је, заправо, земља која је ове године у Катар извезла авиона за једанест милијарди евра, а има уговор са Саудијском Арабијом за дванаест милијарди. И све се некако врти у истом том кругу у ком ће се компликованост европског питања најлакше решити тако што ће Европљане биолошки заменити неки други народи. Сорош врло искрено подупире и гура тај свој милион новог живог меса да се направи неки нови Бабилон, а хришћанска култура уништи.
Што се мене тиче на делу је једна антихришћанска коалиција коју су Американци давно успоставили. И тај Халид Плехо ког су Американци намонтирали у босанско тужилаштво је извођач радова на антихришћанском путу. А не мислим на религију, већ на културу коју тај господин не признаје и уводи нешто друго овим нашим паганима и неверницима.
Кад кажем антихришћанска коалција мислим на један фронт који постоји у свету да се Европа као најјаче упориште хришћанства баци на колена. Јер, није Кан у Истанбулу , него је у Француској нити је  Берлин у Анадолији, него је у Немачк

Седељка са Путином

Седели сте недавно са Путином неколико сати , којих сте се тема дотакли?
– Не могу рећи да смо се дубоко дотицали било чега од ових питања, јер разговори о тако озбиљним темама су веома флуидни.Он је својевремено, кад смо се давно срели и  кад сам га питао да ли је читао књигу Бжежинског у којој се залаже за поделу Русије на три дела, одговорио је  да је њима Кина више занимљивија од Русије.
А та прича о подели Русије, мислим да је жива, јер је врло тешко претпоставити да једна таква војан сила као што је Америка може да пристане на то да неко на планети има 30 одсто нафте и гаса у својим рукама, а они то нису изракетирали. Мислим да је ту суштина.

Говор на прослави СНС

– Све што сам рекао то сам и хтео. Мислим да је неопходно да се зна како ми све важне истине које нас се тичу скривамо. Мене асоцира на време пред  Први свестки рат. А врло је занимљива паралела. Пред Први светски рат Србија је договарала куповину топова од „шкоде“, али кад се одлучила да купи француске, добила је батине,  јер је Шкода тада производила највећи број топова, а Франц Фердинад је имао акције у њој. Највеће свињарије се управо дешавају у оквиру троугала ко производи највише оружја, ко га продаје и ко мора да га купи. Није наш улазак у НАТО ствар наше безбедности, него ствар рекета који треба да скине 20 одсто нашег ГДП на име тог чланства и те безбедности. Проблем тог рекета је што скупо кошта и што окупира привреде., а ми имамо стање из кога ће се тешко врло ико тешко извући.

Избори у Србији

– Вучић је дошао својим аутиопутем до Чачка у једну фазу,  хоће да капитализује на том пројекту,  провери снагу и фактички продужи време да би завршио те пројекте. У једном мандату консолидујеш колико можеш, али ту нико не може да направи неки колосалан обрт.  Ја ћу бити захвалан ако 2017. довде будем  стизао за два, а не за четири сата.

Тагови: БиХ, Емир Кустурица