МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Нови-стари трендови градње

Да ли смо као човечанство, иако технолошки напредније, почели да користимо старе методе градње, које су одавно већ познате? Заправо „нови трендови у градњи“ су окретање традиционалним техникама и стилу. Неко би рекао да смо се вратили коренима.

Најчешће постављано питање је да ли ће поскупети енергија, а по аутоматизму се замењује питањем: Колико ће поскупети енергија у наредном периоду? Цена енергије расте, а са порастом цене енергије и „рупе“ у буџетима – државним или кућним, све једно. Зато се у цивилизованом свету, коме и ми припадамо, значајна средства улажу за подизање енергетске ефикасности. Енергетска ефикасност постаје једна од кључних тема у готово свим делатностима. Најбољи примери промена приступа у сфери енергетске ефикасности се види се у градњи.

Данас је уобичајени избор у градјевинској индустрији такозвани „пасивни начини градње“ и искоришћавања простора. Његова суштина је у „пасивној сунчевој архитектури“. То је појам који се односи на објекте који су грађени тако да истовремено делују као колектори сунчане енергије и акумулатори топлоте.

Традиционално, дрво се користило као огрев, а куће су се градиле од суве земље са сламом као изолацијом. Дрво се користило као „арматура“ за израду столарије, најчешће двоструких прозора и врата. Овај систем градње, иако на први поглед изгледа застарео, врло је практичан и енергетски ефикасан.

Како се развијала индустрија, све више људи се досељавало у градове, па је настала потреба за новим стамбеним простором, а самим тим брзом и јефтином градњом. У периоду после другог светског рата, до прве нафтне кризе 1973. године, енергија се сматрала јефтином и лако доступном. То је проузроковало сасвим нови, другачији поглед на свет, у коме постоји енергетска зависност држава и политике од енергије.

Иако су сукцесивне енергетске кризе потресле светско тржиште, веће последице се нису осетиле, јер је потрошња енергије континуално расла паралелно са индустријализацијом. Стамбени простор (нарочито у САД и ЕУ) је прошао трансформацију од спаваонице до савременог дома, са великим бројем потрошача електричне енергије који додатно повећавају комфор. Пораст животног стандарда, пре свега у европским државама, одразио се на масовност изградње и релативно ниску цену енергената – заправо се водила политика куповине социјалног мира кроз ниске цене струје и бензина. А то је оставило свој данак на објекте изграђене у том периоду. Градња по принципу брзо и јефтино проузроковала је да су објекти имали мало или ни мало изолације. Зграде су пројектоване да се загревају на лож уље, природни гас, па чак и електричну енергију. Слабија изолација је проузроковала потребу и за хлађењем простора.

Приликом пројектовања зграда у Србији до 1967. године користио се немачки стандард ДИН 4701 (стандард датира из 1947. године) који је гарантовао топлотни комфор унутар простора, без великог осврта на потрошњу енергије. Почетком 1990-их година више нису поштовани никакви стандарди, већ су објекти масовно грађени без икаквих „папира“ и дозвола. Не треба посебно помињати да су ти исти Немци, а за њима и остатак држава данашње ЕУ, већ почетком 1970-их почели озбиљно да размишљају о енергетској ефикасности.

Данас, са овим ценама енергената, сталним кризама и скоковима цена нафте, сваки киловат-час, свака калорија која се утроши, не сме бити бачена. Ово је почело да условљава нове трендове у градњи, макар код богатијег и информисанијег дела становништва. Али интересантно је напоменути да су заправо „нови трендови у градњи“ заправо окретање традиционалним техникама и стилу. Неко би рекао да смо се вратили коренима.

Светска архитектура се окреће ка енергетски ефикасним објектима и у том тренду проналази примере из прошлости у материјалима, оријентацији објеката и тако даље. Навешћемо пример куће од сламе изграђене пре 200 година као најбољу илустрацију колико се морамо вратити у назад, да би схватили колико су те ствари биле добре – односно то су проверена решења. Данас се архитекте и инжењери енергетске ефикасности све више окрећу ка традиционалној и енергетски ефикасној градњи. Ту се сунчева светлост користи за загревање објеката кроз велике отворе на јужној страни, као да је реч о нечем новом и епохалном, а такве технологије су се примењивале још у старом Риму.

Давно заборављена пејзажна архитектура је такође нашла своје место у модерном концепту градње. Један од основних принципа је да се на северној страни у односу на објекат саде четинари, који сем естетског доживљаја пружају заштиту од ветрова. На јужној страни се сади листопадно дрвеће, које у летњем периоду штити објекат од прегревања, а у зимском (када лишће опадне) пропушта сунчеве зраке ка објекту.

Спој савремених технологија, материјала и примера из прошлости даје нове начине достизања високе енергетске ефикасности приликом изградње објеката. Највећи утицај на овакву промену свести имала је цена енергије, која је расла, и која ће и у будућности задржати тај тренд, докле год се не нађу неки алтернативни и одрживи извори, по могућству доступни свима.

Тагови: Градња, Милош Здравковић