БАЈКАЛ, СВЕТО МОРЕ СИБИРА (пети део): Олуја у Сибиру, око брода запуцали су таласи, запенушао се Бајкал, небо се страшно зацрнело

16.02.2015.

(из књиге репортажа “Љубомирова земља”)

Фото: З. Шапоњић

Читаве ноћи пловили смо Бајкалом, на север па на исток, све до пространог Чивиркујског залива на источној страни језера. У рибарско село Курбуљек упловили смо јутром, таман кад се дуга сенка брда изнад села повукла до саме ивице језера и кад су сиви кровови рибарских брвнара синули под првим зрацима сунца. Село је на заравни која је до самог језера сасвим широка а онда све ужа и ужа и која се на крају сасвим губи у тајги иза села.

Одмах на пристаништу налетех на рибара Сергеја Михалича заклоњеног зеленим умазаним платненим шеширом, са цигаретом обешеном о доњу усну и великим рибарским шакама које је обрисао о црне пантолоне пре него што смо се поздравили.

Фото: З. Шапоњић

– Овде је све добро, живимо добро – сам ми исприча а да га ништа нисам ни питао. На пристаништу, одмах иза рибарског брода иза ког се заклонио Сергеј срео сам и браћу Сашу и Петју Малогрошеве. Крпе рибарску мрежу, и они насмејани, срдачни, поздрависмо се, а чим сам им окренуо леђа одмах се окомише на Сергеја Михалича који је збуњено одмахивао рукама:

– Бићеш веома популаран у Београду. Можда ће те звати за глумца. Плати човеку за рекламу – шалили су се са њим.

Одмах иза пристаништа, испред црне брвнаре засео стари Рус.

– Аткуда ти, обрати ми се…

– Из Србије – кажем.

– А, Југаславиа…

– Јесте – кажем му.

– Броз Тито…

– Јесте…

Фото: З. Шапоњић

Мало ниже ка југу и крају Чивиркујског залива, готово наспрам Курбуља, је село Катуњ у коме су само четири рибарске куће. Иза села је пешчана превлака а иза ње језеро Орангутај, део Бајкала, које је стециште птица пролећних дана када од југа лете не север, и у касну јесен када се враћају јужним морима.

У малом парчету степе на оном крају Курбуљека који је супротно од пристаништа, док је сунце већ пролазило зенит, разговарао сам са поштованом Надеждом Шапковњиковом. Бака Надежда и њена праунука Валерија изашле да прошетају.

– Лоше је овде, нема ништа у продавници да се купи, а и оно што има је веома скупо… Док је била совјетска власт боље смо живели, сада је лошије… Пензија маљенкаја, треба купити…

Фото: З. Шапоњић

У касно септембарско лепо и доконо поподне пловили смо Бајкалом даље ка северу. А онда, готово у трену, неочекивано, улетели у густу маглу. Нестало је сунца и оног дивног дана, по палуби је запраштала киша, похватала нас у кратким рукавима, са леве стране синула је муња, заиграла по ускомешаном језеру, око брода запуцали су таласи, запенушао се Бајкал, небо се страшно зацрнело, хукнуо је северац кроз бродске конопце…

Да не беше тог изненадног догађаја, заборавили би да смо у Сибиру.

Наредних петнаестак минута пловили смо кроз кишне завесе а онда нагло, како смо ушли, тако смо и изашли из олује. Остала је иза нас, под зрацима сунца, као жестоки спектакл у коме су учествовали и облаци, и праменови тешке магле, и киша која је у млазевима сипала у језеро иза нас, и северац који је од свега тога правио тешко описиву мешавину боја и покрета. Хватао је облаке, цепао их, бацао час лево, час десно, правио у њима рупе кроз које је избијало касно послеподневно сунце, дизао их увис, развлачио, па опет бацао на врело сунце.

Симфонија воде и светла на Бајкалу.

Фото: З. Шапоњић

Трајало је то све док сунце није нестало за забережјем западног Бајкала, и док нас одозго од севера поново није сустигла магла, али другачија од оне поподневне, мирна, црна, подмукла и тешка, над самом водом, која је за час покрила и брод и језеро и поглед ка сибирском небу. Утонули смо у таму на сред језера.

Пловили смо и читаве наредне ноћи, 350 километара најпре ка северу, онда на исток, а краја пустом Бајкалу нема.

Иза поноћи, кад се магла подигла, под пуним месецом срећно смо препловили Мало море, део језера западно од острва Ољхон, источно од ушћа реке Сарме а затим и Ољхонска врата, теснац између обале острва и копна у коме када дуне ветар “сарман” језерски таласи нарасту и до три метра. Тим путем тада више нема пролаза све док се Бајкал не смилује и не смири. С ону страну језера, око 60 километара источно од нас, северно од ушћа реке Селенге која протиче кроз крајеве у којима живи бурјатски народ, иза нас остао је и залив Провал кога до 1861. године није ни било, а онда је настао у часу, када се око педесет квадратних километара копна изненада спустило у језерску воду заједно са сточарима, покој њиховим душама, и њиховом стоком.

Ујутру, у пешчаној ували 70 километара северно од градића Листвјанке, односно од места где Ангара извире из Бајкала, Михаил Бекманчаров, Узбекистанац и ја, Србин, у сред Сибира поправљали смо Михаилову моторну тестеру велику као руска тајга. Уљем и машћу руке смо замазали до лаката. Неће да упали па неће.

После десетак минута већ презнојени и изнервирани Михаил гадно је опсовао на узбекистанском, нисам имао куд, опсовао сам и ја на српском… Клетва је била тако страшна да је и Михаилов пријатељ, који је нешто чепркао крај бараке стотињак метара даље, погао главу да види шта се дешава.

Смејали смо се после док смо прали руке крај Бајкала…

Фото: З. Шапоњић

Михаил је на Бајкалу на привременом раду. Он је мајстор за дрво, летос је градио брвнаре, даче, за плату од 600 долара месечно. За коју недељу, док на Бајкалу падне температура Михаил ће назад у Узбекистан, жени и деци, овамо ће на пролеће.

После подне и испловљавања из мирне бухте, на пучини Бајкала чекало нас је изненађење. Таласи од барем два метра висине које је подигао не страшни ветар “сарма” из Ољхонских врата него обичан северац. По таласима “Александар Вампилов” је одскакао, нагињао се лево и десно, па су у једном трену и куварице у бродској кухињи имале пуне руке посла ловећи летеће тањире који су попадали са полица и уз прасак се разлетели.

(наставиће се…)