С КОЛИКО ЈЕ МУКЕ ОСНОВАНА У ВРЕМЕ ТУРАКА: Катанац на школи у Страњанима
Фото: Политика
У Страњанима под Јадовником сеоска школа од летос више не ради. После 115 година рада, катанац је на њеним вратима. Нема ђака у овим брдима, где се некад стотине малишана тискало у школским клупама. Пуста нам остају планинска села по ободу државе, заборавом гашена.
А тешко је било основати ту школу 1900. године, кад је овај крај још био под турском влашћу која је српског горштака спутавала да стиче знање. Али што су јаче биле стеге силника, то је упорније било настојање народа да не остане неук. Страњанци су се у то доба за школу борили и изборили, предвођени домаћином Васом Новоселом, који је и хапшен због оснивања школе.
О тим давним дешавањима, са сетом што је сада катанац на школској згради у Страњанима, пише 86-годишњи Пријепољац Бранко К. Зејак у својој управо објављеној књизи „Сељак домаћин Васо Новосел”. То је прича о почецима страњанског школства, занимљива повест о људима из Зејаковог завичаја, већ 27. књига овог неуморног аутора.
Кроз записе и сећања у њој сазнајемо да су с краја 19. века фамилије Вранића, Гарабиновића, Чпајака, Трмчића, Новосела, Зејака и друге из Страњана силно желеле да им деца не остану „слепа код очију”. Овде је само самоуки Стеван Новосел знао читати и писати, а понешто и брат му Васо. Школа се тада могла оснивати једино уз манастире и цркве. Али домаћини страњански, које је предводио Васо Новосел (1856–1931), били су сложни и одлучни: решили су да је отворе, и то у илегали, да Турци не дознају.
Ишао је претходно Васо по савете код сјеничког проте Василија Церовића, који је имао везе са Србијом преко царинарнице на Јавору. Прота их је подржао и препоручио им за учитеља Владимира Пурића из Радијевића, па су страњанска деца, међу којима и две девојчице, кренула у школу основану у Новоселовој кући у пролеће 1900. године. Илегалним каналима из Србије им је пристигла помоћ у училима.
Страњанци су успели у својој намери, радовала су се њихова деца што уче да читају и пишу. Али дознаше турске власти за „некакву школу” у овом селу. Сматрајући то озбиљним прекршајем, дошли су и одвели Васа Новосела. И то у Скопље, пред судију. Тамо су га оптужили да отварањем школе руши турску царевину, но он се умешно бранио. „Зар с нејаком децом да рушим велику државу, напротив, чиним да народ види и каже како је добра ова турска власт кад нам и школе отвара.”
Неким чудом судија му је опростио, допустивши да са сељанима направи зграду за школу, па се Васо вратио у село, на радост комшија који су га дочекали. Коју годину затим, почела је да ниче школска зграда, али Новоселу власти нису дале мира: био им је трн у оку, па су га поново ухапсили у Сјеници. Страњанци су за то дознали и, знајући да су Турци подмитљиви, скупили нешто злата те откупили угледног домаћина.
Тако је трајала и временима одолевала страњанска школа, која је, како у предговору Зејакове књиге пише професор Хаџо Мушовић, часно вршила своју мисију, захваљујући, поред осталог, ентузијазму многих просветних радника који су школи и овој средини поклонили најбоље године свог живота.
А Бранко Зејак у књизи наводи и да је 1912. ова школска зграда запаљена и изгорела до темеља, те да је потом народном упорношћу обновљена. Истиче и значајну улогу Васа Новосела као првог председника страњанске општине по одласку Турака, као у време и после Великог рата. Пише остарели пријепољски аутор и о ововременом затварању школе у Страњанима, овако описујући садашњицу села испод Јадовника: „Села се празне, још понеки старац и старица не могу да се одвоје од кућног прага. На стотине кућа зврје празне. Ух, како је то тужно кад из огњишта никне коров. Нема никог да ватру заложи. На неким кућама уместо петровданског венца вијори се грана дрвета. Језа, туга и жалост…”
