Архиепископ Берлински и Њемачки Марко (Арндт) о томе зашто родитељи одбијају да воде дјецу на часове вјеронауке, а свештенослужитељи да јавно говоре против содомије, да ли ће Европа постати муслиманска и шта је слобода.
– Владико, данас су тема бр. 1 – ИД, међународни тероризам и догађаји на Блиском истоку који су се претворили у велике проблеме за Европу. Шта мислите о ономе што се сад дешава?
– Гледајући «из свог угла» могу да кажем следеће: Американци су успјели да униште Европу. Прво су уништили мир на Блиском истоку и сад се, као последица тога, распада Европа коју је преплавило море избјеглица. Наравно, ове људе треба жалити, али не треба заборавити да они са собом доносе ислам. За неколико година имаћемо више џамија него цркава и Европа ће просто нестати.
Ово није први покушај муслимана да продру у Европу. Прије неколико вјекова Турци су хтјели да је освоје, али им то није пошло за руком, њихови напади су одбијени. Сад муслимани иду другим путем и тешко је рећи како ће се све то завршити, али је то у сваком случају огромна опасност.
Наравно, људи на Блиском истоку нису живјели у идеалним условима, и непријатељство међу онима који исповједају различите правце у исламу – шиитима и сунитима увијек је постојало, али су тамошњи диктатори знали како да спријече сукобе. Истина, нису примјењиване мјере које бих ја могао да примијеним. Али, постојао је мир иако је грађен на људском страху. Сад мира нема и људи бјеже.
А хришћана на Блиском истоку практично више нема. У Светој земљи је то одавно почело, тамо су два жрвња – Јевреји и муслимани – они су самљели хришћане и сад у Калифорнији има многобројнијих и јачих православних парохија него у самој Палестини. На цијелом осталом Блиском истоку егзодус је практично већ потпун, а то су области које су хришћани насељавали 2000 година и гдје су хришћани и муслимани до сада мирно живјели. То је уништено. И последице могу бити врло жалосне.
А шта ми можемо да радимо? Да се молимо. И да не предајемо своје позиције.
– Говорили сте о избјеглицама који сад буквално преплављују Европу исламом. Али у Русију такође долази много муслимана из бивших совјетских република Средње Азије. У Москви их има већ на стотине хиљада. А у Русији укупно живи преко 20 милиона људи који исповиједају ислам. Притом у нашој држави ипак преовладавају православна цивилизација и хришћански коријени – историјски ток догађаја је био такав. Зашто је у Европи другачије? Да ли ће она изаћи на крај с овом кризом?
– С моје тачке гледишта у Русији су у совјетско вријеме вјеру изгубили, како хришћани, тако и муслимани. Ни једни, ни други своју вјеру нису практиковали, мада су се сматрали следбеницима своје религије. Сад се вјера враћа, хришћани су оживјели – истина у мањој мјери; муслимани – такође, при чему они одмах, колико се може просудити, постају прилично фанатични.
У Русији постоји искуство мирног сусједског живота хришћана и муслимана. Напомињем: у царској војсци су заједно служили – то се види чак и по руским војним гробљима из времена Првог свјетског рата на Западу. И премда је совјетски систем прекинуо ово искуство, оно је присутно у људској подсвијести. У Европи нема таквог искуства. Муслимана је у Европи донедавно било мало; живјели су у извјесној мјери засебно, у складу са својом традицијом. Сад их има све више и више и доводи се у питање равнотежа.
И проблем чак није у томе што ће муслимани бити већина, већ у томе што је Запад заборавио своје хришћанске коријене, што се не ослања на њих, не живи у складу с њима. Иако је у Њемачкој, на примјер, у свакодневном животу, остало много више хришћанског него у данашњој Русији. Код нас су други дан Божића, други дан Васкрса и Тројица – слободни дани, има много вјерских празника који су такође нерадни дани, као на примјер, западно Успење Богородице. Европа нас за то сад чак и прекоријева – узгред речено, уједињење Европе је такође унијело секуларни елемент у живот и европске власти желе да укину многе хришћанске празнике који се у Њемачкој још увијек поштују. Али људи заправо не живе у складу са хришћанском традицијом, за њих сви ови вјерски празници значе још неколико слободних дана у току којих могу некуда да оду и да се одморе. У Русији се у људској свијести ипак много тога сачувало. Зато мислим да ће Запад прилично брзо пропасти под муслиманским цунамијем.
– Зар европска цивилизација нема никаквих могућности и никакве снаге да се томе супротстави?
– Мислим, врло мало.
– Зашто?
– Ево само једног примјера. Све Православне Цркве у Њемачкој одавно су добиле право да држе наставу вјеронауке у школама. У Баварији се она предаје – наводим приближне цифре, не сјећам се тачно – у 30-40 школа. Муслимани су ово право добили прије двије године и предају ислам у 400 школа.
– Каква статистика!
– За двије године! А наша Руска Црква је ово право имала још од 1960-их година. Грци су га добили прије 20-25 година. Сад га сви имају. Навешћу још један примјер. У једном граду, негдје на сјеверу Њемачке, живи 5 хиљада православаца, чини ми се да су то Антиохијци. У овом граду су једва успјели да сакупе једно одјељење од 15 ученика да би им држали наставу из вјеронауке. Родитељи друге дјеце нису хтјели. Знате зашто? Зато што треба водити дјецу још једном у школу после подне. И тако се испоставља да су сви наши напори узалудни. И то су православци, а о другим хришћанима и да не говоримо. То су људи који су се просто растворили у комфору. Није им згодно да иду у школу још једном после подне! Једном недељно! Заиста, зашто? Дјеца треба да иду на плес, да развијају своју индивидуалност. Шта ће им вјеронаука?
Тако да је велики проблем чиме ће се све то завршити. Бог зна – а наше је да се боримо за то да останемо православни.
– Познато је да су прошлог прољећа парохији равноапостолног кнеза Владимира у берлинском рејону Марцан-Хелерсдорф пријетили ултрадесничарски екстремисти, чак је експлозивна направа била подметнута у поштанско сандуче. Колико су карактеристични такви случајеви и расположења? Да ли је данас тешко бити православни хришћанин у Њемачкој и у Европи у цјелини?
– Да ли је проблем или није проблем бити православац у Европи и бити хришћанин у Европи? Наизглед, у цјелини изгледа да није проблем: држава нам помаже, и то нам даје значајну помоћ.
Разумије се, неко може да гаји личну антипатију према православним хришћанима. Могу постојати извјесни сукоби у малим заједницама. На примјер, у школи. Овдје дијете треба да брани своју вјеру.
Што се тиче инцидента који сте поменули треба имати у виду следећи моменат: он се десио у источном Берлину. Тамо има много незапослених који завиде овим новим избјеглицама, зато што оне добијају много различитих олакшица, а њемачка омладина сједи беспослена – зато показује зубе. Треба имати у виду још и то да је у Источној Њемачкој, за разлику од Русије, за вријеме комунистичког режима крштено свега два или три процента становништва. Морам рећи да ме је ова статистика запањила. А узрок видим у следећем: Њемци су врло тачни и све прецизно испуњавају. Речено им је: «Не треба носити дјецу у цркву» – и нису их носили. Наравно, овде постоји посебно тло. И то ипак ствара извјесну напетост уз коју није тако једноставно бити хришћанин у Источној Њемачкој.
Узгред речено, овде су према хришћанима почели нешто другачије да се односе тек пред сам крај постојања комунистичке власти. Јер управо Протестантска црква је почела да се залаже против ове власти, тако да су у политичком смислу хришћани уживали поштовање и то је у извјесној мјери довело у равнотежу однос према њима, иако и даље има компликација.
А ако се говори о административно-правној страни, православци у Њемачкој уживају сва права равноправно с другима.
– На Западу су сад људска права и слободе подигнути на ниво правог култа…
– А заштита нечијих права понекад долази до апсурда. Ево једног примјера. У Великобританској епархији је био један руски свештеник из Русије и требало је да се врати у домовину да би извадио сталну визу. Одбијени смо! Зашто? У анкетама које морамо да попунимо било је питање: «Да ли у Енглеској постоји други човјек који би могао да обавља ову дужност?» Притом је из других тачака било јасно: немамо право да напишемо да то треба да буде мушкарац, – зато што ће то бити оцијењено као ограничавање права жена. Свештенику нису дали визу и морао сам да позовем другог – из балтичке земље која је члан Европске уније.
Али свима је јасно да човјек који се нечим бави треба да буде стручњак у свом послу, треба да има одговарајуће образовање. Чак и месар, на примјер, треба да буде обучен за свој рад. То се признаје. А да свештеник треба да има потпуно одговарајуће образовање и да свештеник Руске Цркве може да га стекне само у Русији, не мора бити признато. А какво православно образовање се може наћи у Енглеској?!
– Тема која се логично намеће кад је ријеч о правима на Западу, гдје не само да се одавно снисходљиво односе према гријеху, већ га и проглашавају за норму јесу права содомита. Недавно је предсједник САД изјавио да су права сексуалних мањина много важнија од вјерске слободе.
– То је највећа опасност данас. Највећа! Јер мањина диктира цијелом друштву шта треба и шта не треба сматрати злом, намеће му своја схватања! И на све нас се врши огроман притисак. Засад се отворено изјашњавам о овој теми, говорим у својим проповједима оно што хоћу да кажем и како хоћу да кажем. Али знам да многи већ затварају очи на гријех, зато што се плаше прогона.
Користим слободу коју имам. Али многа моја сабраћа не осјећају своју слободу. На њих се успјешно врши спољашњи притисак. Људи више нису спремни да бране своје ставове. То је страшно! И то је дух времена. Свуда је тако, не само у Њемачкој.
– То се вјероватно може назвати савременим прогонима хришћана. Како вјерници да живе у таквој ситуацији?
– Треба да идемо путем који сматрамо исправним и да будемо спремни на мучеништво.
И, знате, у животу нисам видио такав притисак какав се данас врши у свим правцима. Ево, на примјер, сексуална настава у школи. То је страшно, просто страшно! И дјеца, узгред речено, углавном не схватају ништа од онога што им наставници говоре, мисле да су наставници ненормални. Засад не схватају. Али за 10-20 година ова дјеца ће постати родитељи и већ ће исто тако васпитавати своју дјецу, усађиваће у њих овакве «вриједности». Све ово се и ради због тога.
Ако мајка ради, као и отац, ствар је већ пропала. Зато што јој остаје мало времена за дружење с дјететом. Ако сами родитељи не знају како треба да васпитавају дијете – ствар је пропала. И овдје постоји велико поље дјелатности за наше парохије. Потребно је да се у парохији окупи извјесна група људи која може да разговара с оваквим родитељима и да им говори како и шта да раде.
На примјер, дешавале су се следеће ствари. Њемачка прима руске Јевреје – не по вјерском критеријуму, већ по поријеклу. Међу њима има и православних хришћана. И неки људи су то схватили и у заједничкој згради у којој сви живе написали су велики оглас: «Ако неко буде виђен у православној цркви, следећег дана ће бити истјеран из Њемачке.» Наш свештеник је узео овај оглас и однио га је у државну установу, али су му тамо рекли: «То није наша ствар.» Ужаснуо сам се кад сам од једне парохијанке чуо: «Тајно сам дошла, нико за то не смије да зна.» Људи се плаше! Не знају своја права, своје могућности у слободној земљи. Нису навикли. Зато треба да их учимо како да се понашају, треба да обавимо велики посао међу вјерницима како би знали које су њихове обавезе према Богу и права у односу на државу.
– Владико, говорили сте о слободи. А шта је слобода?
– По мом мишљењу слобода представља такве услове у којима могу да служим Богу и да се не клањам ниједном кумиру. Све страсти су кумири. Човјек врло брзо доспијева у неку зависност. Али је посебно страшно кад се клања Валу.
– Молимо вас да на крају кажете неколико ријечи поуке нашим читаоцима: како да се не бојимо да будемо хришћани у наше врло сложено вријеме, кад свијет не само да се окреће од Христа, већ постаје све агресивнији према онима који остају вјерни Спаситељу?
– Треба да се плашимо само једне ствари – да не изгубимо везу с Богом. Бог се не окреће од нас, али се ми окрећемо од Њега кроз гријех и издају. Зато је за нас важно да живимо у својој вјери, да живимо у тајнама Цркве, да знамо своју вјеру. И то треба да буде свјесна вјера, а не само глуво и слијепо повођење за оним ко нас учи. Живот Цркве треба да усвојимо као основу свог живота. Треба да будемо спремни да постанемо мученици Христа ради.
Разговарао монах Рафаил (Попов), превод Марина Тодић
Тагови: Европа, Марко Арндт, Мир