ДНЕВНИК ЕМИРА КУСТУРИЦЕ (24): Знао сам да заставе под којима ћемо остатак живота провести Сидран и ја не могу бити исте
Фото: rs.sputniknews.com, Pablo Bielli
Мај 1995. године
Негдје када се рат завршио, једна Сарајка која живи у Паризу чудила се над мојим случајем. Вратила се из Сарајева и упитала ме:
– Богати, шта си то ти њима урадио, па те толико мрзе? Сви нешто причају, а ја никако да схватим у чему је ствар?
Онда ја у шали кажем:
– Рекô сам да више волим руско говно него америчку торту.
Прича о Влади Петровићу, лику из литературе, ствар је за антикварнице. Мало ко данас воли руска говна. Посебно када се она ставе насупрот америчкој торти. Нови језик који је рођен у босанском рату ствараће нове напетости. Сидран данас тврди да је све у језику. Ја се с тим слажем. Једино што не знам, ни на свом језику који смо у гимназији звали српски, како се изговарају многе ствари из живота које су текле паралелно са ратним страдањима. Док су још радили телефони, ствар о мом четништву није била готова. Била је у повоју. Као што ни ствар са Сидраном као националним јунаком није била заокружена. Тек двије године касније он је негдје рекао да има четника за јарана. Првих мјесеци рата није избијао из Министарства унутрашњих послова. Углавном је играо шах.
Послије пљачке родитељског стана, знао сам да заставе под којима ћемо провести остатак живота Сидран и ја не могу бити исте. Ја сам изабрао нову југословенску тробојницу док се вијорила крај гробља на Савини гдје је два мјесеца касније, у Херцег Новом, сахрањен мој отац.
За вријеме рата Сидран ме гађао руским говнима гдје је стигао и то ме није бринуло. Знао сам да игра шах и савладава страх. Брине ме што данас бистри нову политику. Сада прича о мом божијем дару и кривим књигама које сам прочитао. Тврди да би мене неки чак и грлили по Сарајеву. Прекорно одговара новинару „Дневног аваза“ који га пита да ли је мени урођена мржња према Босни и Херцеговини. Сидран мијења шаховску комбинацију, а ја мислим да није опет устребало повећало? Никако да повјерујем у оно што ми рече један разуман човјек – да би то могла бити шаховска завршница. Ти дођеш у Сарајево, опросте ти рупе у карактеру и друкчије мишљење. Ослободиш се, па у некој кафани опет браниш своје мишљење, а то не може да издржи неки патриота па мора да те избоде ножем. Организација убиства, наравно, не би била организована у некој обавјештајној служби. Све би то народ сам учинио.
И ја сам се много прозлио. Више ми одговара онај Сидран који је равнодушно гледао брата Стевана како копа ровове. Или да мене види као јунаке његових некадашњих прича који изговарају бесмислене реченице, као онај Владо Петровић.
(наставиће се…)
