СРБИ У ПРИШТИНИ: Живимо живот као у кавезу

Све док у граду има иједног Србина можемо Приштину сматрати српским градом, али често је више Срба на гробљу, него у граду. Јер, нажалост, највећи број Срба окупи се за задушнице или поводом неког парастоса.

Ове речи оца Дарка Маринковића, приштинског пароха, изречене недавно, приликом обележавања ослобођења Приштине у Првом светском рату, каже, нажалост одражавају реалност. Од око 42.000 колико их је до 1999. године живело у граду, данас се, каже нам отац Дарко, Срби могу сабрати и скупити у једном аутобусу, док на гробље, често долазе организовано и са по неколико аутобуса.

– Нажалост нисам желео да звучим патетично и сурово, али то је пука истина. Јер, када сам пре пет година дошао са породицом у Цркву Светог Николе, по попису тадашњег пароха, оца Стеве Митрића, у граду је живело педесетак Срба, али је на жалост десетак старијих људи, у међувремену, преминуло -тихо збори отац Дарко док нас уводи у обновљену цркву Светог Николе, запаљену у мартовском погрому 2004. године. И док објашњава да обнова светиње и даље траје, на питање како живе Срби у Приштини, следи дуга пауза. Загледан у зидове светиње којој тек предстоји осликавање, отац Дарко полако и тихо одговара.

– Нажалост има оних који живе у тоталној изолацији, који нису хтели да одлазе, да напуштају своје станове. Они ретки који излазе на улице крећу се отежано, јер се све што им је потребно налази у Грачаници. Донедавно је црква имала сопствени превоз који је омогућавао нашим људима одлазак до ове прве српске средине, међутим, сада су принуђени да до Грачанице, на коју су у потпуности ослоњени, одлазе албанским аутобусом – говори за “Новости” отац Дарко, који у парохијском дому живи са супругом Милицом (29), петогодишњом кћеркицом Анастасијом и сином Филипом (9)

И његова породица трпи. Сви живе у изолацији. Најтеже му је, вели, због деце, која тешко схватају да живе у небезбедном окружењу.

– Због њих ми је и најтеже, јер су овде као у кавезу. Не смеју да изађу на улицу да се поиграју са другом децом. Син некако и схвата у каквој се ситуацији налазимо, али кћеркици је тешко да разуме да не сме да оде до продавнице, да купи слаткиш или да истрчи изван црквеног дворишта.

И док показује на полицијски пункт преко пута црквеног дворишта, у којем непрестано дежурају припадници косовске полиције, отац Дарко каже, да срећом, тренутно нису изложени нападима. Чак су и вербалне претње комшија ређе, али осећај небезбедности не јењава. Када је принуђен да оде до продавнице, углавном говори на енглеском. Зато се највише радује доласку верника у цркву, али којих је, признаје, све мање. Дође, каже, некада њих по неколико, некада једно или двоје, а о већим празницима дођу и Срби из околних средина али и расељени.

– Донедавно је о сваком празнику долазила једино Милијана Дрмончић, али нажалост недавно је преминула. Од тада редовних верника о литургијама нема – збори нам, више као за себе отац Дарко док закључава гвоздену капију на улазу у црквено двориште.

Ни малобројни Срби који се окупљају у Центру за мир и толеранцију, покрај главне полицијске станице у центру града, признају да се последњих дана не осећају безбедним. Поготову од када су присталице опозиције гађале каменицама полицију и поломиле стакла на станици али и на улазним вратима Центра.

– Још скупљамо срчу и размишљамо колико ни овде нисмо потпуно безбедни – причају нам две старице које не желе да се сликају за новине.

Немају, кажу више ништа ни од живота, осим стрепње како ће и да ли ће дочекати нови дан.

– Нажалост у граду нас је све мање и мање. Овде у Центру, једином месту у граду где се слободно говори на српском, окупља се сваког јутра нас петоро-шесторо. Долазе нам докторка Славица Чанковић и медицинска сестра Живка Бараћ, прегледају нас, препишу нам лекове – причају старице.

Кажу ту се осећају као да је остало нешто од некадашње Приштине у којој су смеле гласно да говоре на свом језику.

НЕМА ДРУЖЕЊА

У ПРИШТИНИ су остали углавном старији Срби и свега неколико деце, двоје свештеникових малишана и двоје средњошколаца. Како нам прича Ж. Б., средовечна мајка четворо деце, сваки дан, овде је ново искушење.

– Силно се изненадим, ако ми се рецимо у центру града неко обрати на српском. Ипак, више од свега ми недостаје некадашње дружење, одласци на рођендане, славе и друге светковине… тога нажалост више нема.

Нема више, каже, у њеној згради ни комшија Срба. Од око 200, колико их је живело до 2004. године, сада их је свега десетак.

Тагови: Живот, Косово и Метохија, Приштина, Срби