КАКО НАС УКРАЈИНЦИ УЧЕ ИСТОРИЈИ: Коме смета „георгијевска лента” близу српског срца

У Харкову, једно време и престоници совјетске Украјине, граду близу границе са Русијом у коме већину чини рускојезично становништво, почетком маја ове године полиција је објавила да ће претресати све оне који 9. маја буду носили георгијевске ленте.

Начелник обласне полиције Анатолиј Дмитријев тада је рекао да ће „омладина која на Дан победе буде носила георгијевске ленте бити легитимисана и провераваће се њихова повезаност са самопроглашеном Доњецком и Луганском народном републиком”. Проверавана је не само млађа генерација него и ветерани. Дмитријев је то образложио речима да „у данашње време тај симбол више нема значење као раније”.

Тада је већ украјински председник Петро Порошенко, иако није укинуо 9. мај, увео нови празник дан раније, 8. мај, који се зове Дан сећања и помирења, дистанцирајући се на тај начин од Русије. У Европском парламенту је током десетак година већ било усвојено неколико резолуција које изједначавају злочине фашизма и комунизма, а у већини чланица ЕУ одомаћило се да се 9. мај првенствено слави као Дан Европе, а не као Дан победе над фашизмом.

А крајем прошле године, у јеку сукоба у источној Украјини, ни једна чланица ЕУ није гласала у Савету безбедности УН за руски предлог резолуције против величања нацизма. Почетком овог месеца из амбасаде Украјине у Београду „Политици”, али и другим медијима, електронском поштом је упућена „информација за штампу”, у којој је дато необично објашњење зашто „георгијевска лента” не би требало да има значење какво му и у Србији већином придају. На непуне две странице, у првом лицу, објашњава се шта у ствари значи „георгијевска лента”, а текст се завршава питањем:

„Па онда, да ли је толико потребно српском народу да носи поред срца симбол оних који су убијали њихове очеве и дедове?” Уз подсећање да ове године Србија обележава 70-годишњицу победе над нацизмом, наводи се да се у Србији овај празник веома поштује пошто се још увек памте велике жртве српског народа и велика страдања од немачких окупатора.

„Шетајући улицама Београда, током званичних обележавања победе над нацизмом, понекад сам примећивао да неки људи носе на својој одећи ’георгијевске ленте’. И не само на одећи, него их вежу и на торбе, ките њима аутомобиле. Али, да ли уопште српска омладина зна шта у ствари значи ’георгијевска лента’?” Подсећање на историјске чињенице подудара се са званичним историјатом ордена Светог Георгија са црно- наранџастом лентом, који је установила 1769. године руска царица Катарина Друга, у време чувеног војсковође Александра Васиљевича Суворова и рата са Турском. Орден Светог Георгија (Георгијевски крст или, како га Руси једноставно зову – Георгиј) највише је руско одликовање за војничке врлине.

У царској Русији добијао се ретко, за исказану храброст, и имао је четири степена – лента је била иста. Према ратнику који је носио ово одличје гајило се велико поштовање. Кад би војник који је носио Георгијевски крст са лентом улазио у просторију, високи официри су морали да устану и да га поздраве. Од 1849. године имена носилаца свих степена ордена записана су на мермерној плочи у Георгијевској сали Кремаљског дворца. Од Срба, Георгијевским крстом био је одликован кнез Арсен Карађорђевић, који је у руско- јапански рат отишао са чином капетана, а вратио се са чином пуковника. Совјетске власти укинуле су сва одликовања царске Русије и увеле нова. Међутим, за време Другог светског рата, Стаљин је одлучио да, између осталог, врати и Георгијевски крст, додуше другог имена и облика, али и Орден Славе има црно- наранџасту ленту.

После Другог светског рата „георгијевска лента” је постала симбол антифашизма. Међутим, амбасада Украјине у Београду је хтела да подсети грађане Србије да се „георгијевска лента” користила у одликовањима у белогардејском покрету (Бела гарда је основана 1917. током руског грађанског рата у коме су се они борили против Црвене армије), као и у руским јединицама Вермахта у Другом светском рату.

У том саопштењу се наводи да је од почетка совјетско- немачког рата 1941. велики број руских монархиста који су побегли из Русије и живели у иностранству почео да сарађују са нацистичком Немачком, „међу њима и неколико десетина хиљада белогардејаца са територије данашње Србије”. Такође, и да су „изузетно велики број одликовања добили учесници Руског корпуса који је ратовао против српских партизана у Југославији”, као и да су „стилистички сличан Георгијевски крст користили као сопствени симбол појединачне војне јединице савезника нациста, Руска ослободилачка народна армија, која је учествовала у разбијању антинацистичког устанка у Пољској и Словачкој”.

Све ово је амбасаду Украјине у Србији навело на закључак да „подаци о коришћењу георгијевске ленте руских савезника Трећег рајха сведоче пре о фашистичком, а не антифашистичком значају овог симбола”. Текст се завршава већ поменутим реторичким питањем да ли би Срби требало да поред срца носе овај симбол. Иако би се могло полемисати поводом оваквог закључивања, можда је најбоље дати неколико историјских чињеница из књиге Алексеја Тимофејева „Руси и Други светски рат у Југославији”, у којој он детаљно, позивајући се на обимну литературу и документе из овог периода, говори о совјетским колаборационистима на просторима бивше Југославије. Међу њима је била најбројнија „Козачка дивизија”, на чијем је челу био искусан немачки коњички генерал Фон Панвиц.

„Немачки пропагандисти су тврдили Козацима да су дошли да се боре против комунистичких нереда и инсистирали да Козаци са сумњом гледају на српски живаљ и са симпатијама и разумевањем на локални немачки, мађарски и хрватски елемент. Ипак, Козацима који су стигли на подручје НДХ постало је очигледно да су ’хрватске власти започеле прави верски рат. По читавој Хрватској рушиле су се православне цркве…

Хрвати- усташе су клали читава српска села’.” Козаци су били изненађени овом суровошћу, као и тиме колико су Срби доследно одржавали своју веру упркос свим притисцима. Ово никако није могло да остави Козаке равнодушним, јер су Срби били истоверци и уосталом који Козак би могао да допусти рушење или скрнављење православне цркве. То да је везаност за православље била спона у комуницирању Срба и Козака запазили су и други посматрачи. Пре свих, то су уочили Немци.

Тагови: Георгијевска лента, Историја, Украјина