ЗАВРШЕНО ЕП У КОШАРЦИ: Тужан крај после много лепих тренутака

Ни лепшег почетка ни тужнијег краја за наше кошаркаше на 39. европском првенству! После две недеље великих борби и много блиставих тренутака добили су најгори могући сценарио за крај – да се ваде против првог фаворита и домаћина Француске која у мечу за бронзу једноставно није могла да изгуби (тако су још пре меча тврдили њени играчи). Био је ово тек други наш пораз, али први који нисмо изгубили „на једну лопту“ већ много пре краја – 81:68 (16:16, 21:16, 21:12, 23:24). Тако се играње Евробаскета на фудбалском стадиону показало сасвим оправданим: велика већина од 24.000 гледалаца задовољно је напустила трибине, а Тони Паркер и Борис Дијао могу пуна срца да се растану од свог најмилијег дреса.

Најтежа ствар за једног спортисту је четврто место, јер то значи да је такмичење завршио са два пораза, остао без медаље и без било каквог признања јавности да је урадио нешто вредно пажње. Да је могло боље – могло је, знају то и наши играчи и селектор Ђорђевић, али им се не може замерити да нису уложили максимум. Србија може да буде поносна на њих јер су је представили у лепом светлу, играјући кошарку која никога није оставила равнодушним. У Лилу је свакој репрезентацији био сан да српски тим обори на плећа, што је само по себи признање.

Остаје утисак да смо платили превисоку цену играња „атомске“ кошарке у првом кругу такмичења. Али, постојала су само два пута: или да у „групи смрти“ нападнемо прво место и отворимо себи лакши пут то полуфинала, или да темпирамо форму за завршницу и ризикујемо да нам Француска дође већ у осмини финала. Остали смо без свежине, нагризени повредама (Богдановић и Теодосић допутовали ровити) па у пресудним тренуцима нисмо пружили игру какву објективно можемо. То се најбоље видело у шуту за три поена, где смо подбацили и против Литванаца и Француза. Зна се да добар шут полази из ногу, а нама су ноге биле тешке.

Ма колико селектор Ђорђевић истицао да нам се неће поновити Истанбул (Мундобаскет 2010), наш тим опет није имао довољно менталне снаге да се подигне после драматичног пораза од Литванаца који су нам у пар секунди отели све: и финале и пут на Олимпијске игре. Француска је била само логичан след ствари, јер ко год је јуче био у гротлу стадиона „Пјер Мороа“ зна да је сваки „изазивач“ морао да има свој идеалан дан и срећу приде да би одавде изашао као победник.

Ђорђевићев циљ је био директан пласман на Олимпијске игре у Рију 2016, што се није обистинило. Међутим, добро је што мету увек поставља високо и што кошаркаше учи да победе и порази нису питање живота и смрти, већ да увек постоји нова прилика за доказивање. Лука Кјаботи, најцењенији кошаркашки новинар у Италији, дао нам је свој суд после свега: „Србија је играла без сумње најлепшу и најбољу кошарку. Нису Теодосић и Бјелица лошији играчи него што су били у Берлину, већ једноставно нису имали довољно физичке до краја. Сви су много гризли против вас.“

Не треба гледати црно на ово четврто место, јер Србија је на два узастопна шампионата успела да се одржи до последњег дана, а знамо ко је све и када отишао кући (исте пласмане смо имали и 2009. и 2010, када је на клупи био Душан Ивковић). Пласирали смо се у олимпијске квалификације и сада треба све снаге усмерити ка томе – да се наредног јула обезбеди бразилска виза. Без ње би пале у заборав две успешне године.

Што се тиче утакмице, Французи су водили све време изузев два минута у другој четвртини. Богдановић, овог пута наш најбољи играч, са девет узастопних поена донео нам је предност од 20:16 у 12. минуту. Нешто касније водили смо са 28:27 и то је било све. Нисмо имали решење за Де Колоа и високог Гобера који је забравио француски рекет а у нападу скидао лопте с глава наших играча. Можемо само да се питамо да ли би било тако да смо имали Бобана Марјановића (221 цм) јер показало се да нам је тим најрањивији испод коша.

Теодосић, јунак многих наших победа, није имао свој дан. Стигла су га сва она „удвајања“ из претходних мечева, јер сваки противник је имао посебну тактику за њега. Није се уписао у стрелце из игре (шутирао је девет пута) а имао је само три успешна додавања, што је далеко испод његовог просека (8).

Када су Французи повели са 58:42 (29. мин) победник је фактички био решен, мада смо после четири минута успели да се примакнемо на девет поена (60:51).

Стадион: „Пјер Мороа”. Гледалаца: 24.092. Судије: Христодулу (Грчка), Лотермозер (Немачка), Роча (Португалија).

ФРАНЦУСКА: Вестерман, Батум 7 (тројке 0-3), Ловерњ 1, Кахуди 2, Паркер 13 (0-2), Фурније 15 (3-4), Пјетрус, Де Коло 20 (2-6), Дијао 4, Желабал 4, Гобер 15, Жаите. Селектор: Коле.

СРБИЈА: Теодосић 3 (0-6), Симоновић 3 (1-2), Кузмић, Богдановић 14 (2-6), Бјелица 12 (2-6), Марковић 8 (2-6), Калинић 1, Недовић 9 (1-2), Милосављевић, Радуљица 11, Ерцег 7 (0-3), Милутинов. Селектор: Ђорђевић.

—————————————————————–

Ђорђевић: Било је немогуће победити

Лил – Селектор наших кошаркаша Александар Ђорђевић је после пораза у борби за бронзу честитао Француској на победи, а кошаркашком савезу те земље на одличној организацији Евробаскета а затим наставио:

– Својим играчима честитам на изванредном понашању, односу према мечевима и тренинзима. Дали све од себе у околностима које нису најидеалније за играње за бронзу. Против домаћина, таквих легенди које су већ биле предодређене за славље. Имам велики респект према кошарци и играчима да бих јавно проговорио о томе што ме тишти, то сам сачувао за свлачионицу. Бићемо још јачи и следеће године и одлучнији да одемо у Рио. Квалификације су биле примарни циљ, али не и наша највећа жеља. Могли смо до финала, али врхунска кошарка се игра на једну лопту. Остали смо без менталне енергије и снаге. Група у Берлину је била веома тешка, истрошили смо се у њој. Није чудо што су неки играчи завршили такмичење без енергије, јер било је и повреда.

Што се тиче великог броја промашених тројки, Ђорђевић је рекао:

– Французи су нас снагом и агресивношћу одгурали од коша, мада смо имали чак шест отворених шутева у трећој четвртини, који обично „улазе”. Све време смо понављали „само једна, само једна”, али никако нам се није отворило… Доста штете нам је нанео њихов офанзивни скок, пре свега Гобера. Ово је први меч који смо изгубили на скоку. Њихових 16 скокова у нападу нас је много коштало, чак смо и дали ауто-кош.

Ђорђевић је даље казао да је свако у тиму могао боље:

– И поред тога нисам незадовољан. Показали смо доста, дошли смо до мечева за медаљу. Ово је била немогућа утакмица да се победи из разних разлога, али морам да погледам прво снимак утакмице да бих да причао о томе. Мени је важно да смо успели да изгледамо као тим. Хвала људима у Савезу, мојим сарадницима и играчима.

Богдановић: Медаља у Рију брише тугу

– Никад није била боља атмосфера у нашој репрезентацији. Нисмо освојили медаљу, јер нисмо могли у оваквом мабијенту против јаке Француске. Честитам саиграчима, велики резултат смо направили, али остаје жал за медаљом. Тешко нам је… Не могу да опишем колико… Све је било супер до полуфуинала, па и у полуфиналу. Сви у тиму смо добри пријатељи, играли смо добро, длеовали као тим, али немам објашњење зашто нисмо узели медаљу. Ако се избори пласман у Рио и тамо освоји медаља, ово ће се заборавити – рекао је бек нашег тима Богдан Богдановић.

Марковић: Поносан сам на саиграче

Заменик капитена наше репрезентације Стефан Марковић је после пораза од Француске рекао, пре свега, да наш тим није имао довољно времена да се опорави од шока у полуфиналу:

– Борили смо се колико смо могли. Поносан сам на све момке како су се понашали и играли. Боли ово, не могу да опишем… Физички ћемо брзо да се опоравимо, попијемо неке витамине и то је то, али психички…

На питање да ли су ривали схватили Србију много озбиљније после сребра на Мундобаскету прошле године, Марковић је рекао:

– Свако би радио овај посао да нема притиска. Прошле године нас нису познавали ни у Србији, сада је било другачије. Сад сви знају ко смо и шта смо. Жеља ми је да се опет окупимо на лето и да још јачи кренемо ка Олимпијским играма у Рију.

Тагови: ЕП, Еуробаскет, Кошарка, Србија