УСЛОВИ, УСЛОВИ, УСЛОВИ: Какву ће цену платити Србија за приближавање ЕУ?
Фото: Политика
У лето 2003. године, уморна од чекања Србија је усвојила план хармонизације економских односа са ЕУ и била је спремна да почне са радикалним променама законодавства, економије, војске, војне доктрине, унутрашње и спољашње политике, да поправи људска права, међуетничке и међуконфесионалне односе. Ипак је Европа охладила ревност Србије. Наставак разговора о евроинтеграцијама Брисел је условио новим, додатним условима Београду. А ти услови нису имали економски карактер.
Услови које је поставила ЕУ за Србију су били веома тешки: сарадња са хашким судом, признавање кривице Срба за распламсавање рата 90-их година, одустајање од аутономне покрајине Косово и Метохија, проширење права муслимана у „Санџаку“, одржавање геј-параде, итд. Руководство државе за разлику од народа, је било спремно да прихвати наметнуте услове, а неке од њих су и почели да спроводе, извинили су се свим учесницима у сукобима, осудили све преступе, извршене над Србима или на несрбима. Сагласили се око преговора са руководиоцима Косова, успоставили економске и политичке односе са свим републикама бивше Југославије..
Ипак жељена врата Србији се нису отворила. Специјално за Србију је измишљен “Привремени споразум” (7. фебруара 2008. године), који се сматра само симболичним кораком на путу ка чланству у ЕУ. Када је 29. априла 2008. године ЕУ потписала са Србијом Споразум о стабилизацији и асоцијацији, он је одмах блокиран. Отварање споразума је подразумевало убрзано испуњење предходно постављених услова. После потписивања сагласности почео је мучни процес испуњавања услова како би се “одблокирао” споразум, што се протегло до 2010 године.
Етапе на том путу су биле хапшење и предаја Хагу, председника Републике Српске Радована Караџића, сагласност о распоређивању европске мисије ЕУЛЕКС на Косову, што је била припрема Косова за независност, организовање геј-параде. Све време Брисел је тражи све више: хапшење команданта Војске Републике Српске генерала Ратка Младића, председника Републике Српске Крајине Горана Хаџића, признање независности Косова. Последњи услов је прикривен (маскиран) називом “нормализацијом односа”.
Интересантно је да то што је само Србији пут ка ЕУ условљен толиким бројем захтева. Овакав пут подсећа на разарање државе. Услови који се траже од Србије, уништавају национално-културни карактер српског народа. Такви захтеви немају никакве везе са евро-стандардима, ни са законодавством Србије, ни са законодавством ЕУ. Од Србије се захтева да престане да буде Србијом.
Холандски Парламент је 13. октобра 2010. године изнео предлог европарламентарцима – да одложе кандидатуру Србије док тужилац Хашког суда Серж Брамерц не информише о потпуној сарадњи Србије са судом. Под тим се подразумевало хапшење и предаја Генерала Ратка Младића. Тражењем Генерала, који се крио, Србија је показивала Европи да Србији може да се верује, да она има законе који су усаглашени са законима ЕУ, и да је жеља да се буде са Европом, највиши национални интерес Срба. Хапшење генерала је уступак ЕУ и САД који је постао неизбежан.
Брамерц редовно долази у Београд, тражећи извештаје о урађеном до сада. Сваки пут пре његовог доласка београдска полиција и специјалне снаге су се активирале, али то су радиле са толико буке тако да нико није могао да посумња у њихове напоре. Специјална команда, која је формирана за хапшење Генерала, организовали су претресе станова и кућа сарадника и рођака Генерала Младића. Главни план полиције био је да натерају сина да изда оца. Много месеци је Министарство унутрашњих послова “радило” са породицом Младића, женом Босом, сином Дарком, снахом Биљаном, унуцима Анастасијом и Стефаном. Генералову супругу Босу су вукли по суду, због чувања трофејног оружја, и патрона који су били у њему. Одузели су јој пензију. Снахи Биљани су саветовали да се разведе од мужа, а када је она то одбила запретили су јој: “Од сада сте сами одговорни за своју безбедност и живот вас и ваше деце”. Врло брзо после тога, је Биљана отпуштена из Телекома, без објашњења а по наређењу “одозго”. Сину Генерала Младића су уништили мали приватан посао којим је хранио породицу. Притисак на породицу се појачао, почели су стални претреси. Кућу Младићеве супруге и стан Младићевог сина претресали су 13 пута. Из куће је полиција односила новац, свеске са дневничким записима Генерала Младића, личне папире и фотографије породице, ствари. У мају 2011. Генерал Младић је ухапшен у селу Лазарево, и предат Хашком суду. Потом је следило хапшење Горана Хаџића. Међутим, сви напори власти – били су узалудни – нису приближили Србију Европској унији. Појавио се нови захтев – признавање независности Косова.
Аутономна покрајина Косово и Метохија је одавно исказала жељу да се одвоји од Србије. косовско-албанске сепаратисте су подржале САД, утичући на ставове међународних организација и вођа неких европских земаља.
Према француском предлогу, решење о кандидатури Србије зависиће од узајамног признања Србије и Косова. Србија је снажно одбила да прихвати косовско проглашење независности 17. фебруара 2008. године. Без обзира на уговоре, претње, и ултиматуме САД “Република Косово” остаје непризната. А Србији је на путу у ЕУ постављена препрека.
Ипак су 2011. године, под страховитим притиском Запада почели преговори између Београда и Приштине. Иако су српске власти уклониле прве препреке на путу покрајине из изолације, реч ”независност” у Београду нису могли да изговоре. Почетком 2013. године између Београда и Приштине је потписан Договор о нормализацији односа. У том договору су одређене границе и гранични царински прелази, формиране су “канцеларије за везу” у Београду и Приштини, што веома подсећа на дипломатске мисије, у Србији су признали лична документа издата на Косову, одређени су параметри присуства Косова на међународним форумима, четири општине са већинским српским народом, укључене су у финансијско- буџетни систем покрајине. Све тачке договора са приштинским властима максимално су примакле Косово независности, елиминисали су присуство Србије на Косову, чак и у оним општинама где су Срби већинско становништво. Косову недостаје само још столица у УН, али изгледа да је Београд већ спреман да попусти и по том питању.
Али свеједно, за приближавање Европи ни то није довољно. У 2015-ој години од Србије – не само да траже да призна потпуну независност Косова, него и да се сагласи са спољном политиком ЕУ – што подразумева да Србија уведе санкције Русији. Српска владајућа класа је показала своју послушност према Бриселу и Вашингтону, али преговори са Европском унијом о придруживању не почињу. Данас пред Србијом стоји нови тест – да прими стотине хиљада избеглица, чиме олакшава живот чланицама ЕУ, а уз то отказују и сарадњу са Русијом.
Разоткривање празних снова о придруживању Србије ЕУ, појачало је појаву евроскептицизма код Срба. Број оних који би хтели да виде Србију у у Европској унији спао је са 56,4% (у новембру 2014), на 42,3% (у марту 2015). Истраживање урађено у јуну 2015. показало је да су српски медији (СМИ) постали уморни од теме евроинтеграција. Тема постаје бесмислена. Смањио се број података о Европској унији на првим страницама српских новина и магазина, (53 од 1673) показало се да их је мање него тема о СПЦ и вери (65). При том 28,3% тема посвећених Европској унији окарактерисало је ЕУ негативно.
Мало је вероватно да у Бриселу знају, да Србију не можеш више хранити празним обећањима, али можемо са убеђењем рећи да ће власти које дођу у Србији на место ове садашње, одустати од “европских снова” .
