СТОГОДИШЊИЦА СМРТИ ВЕЛИКАНА: Стојан Новаковић видео је далеко

У Српској књижевној задрузи обележена је стогодишњица од смрти Стојанa Новаковићa (Шабац, 1842 – Ниш, 1915), државника, дипломате, књижевника, научника, оснивача и првог председника Српске књижевне задруге. О његовом животу и делу беседили су академик Милован Данојлић, др Сузана Рајић и др Рајна Драгићевић, а одломке из дела казивао је Срба Милин. Пре подсећања на личност Стојана Новаковића, минутом ћутања одата је пошта Мирославу Јосићу Вишњићу, дугогодишњем лектору Српске књижевне задруге.

Стојан Новаковић био је управник Народне библиотеке и професор Велике школе, председник Српске краљевске академије и први председник Српске књижевне задруге. У три мандата био је министар просвете, у конзервативним и напредњачким владама. Двапут је био председник владе. Представљао је Србију као посланик у Цариграду, Паризу и Петрограду. Објавио је више од 400 научних радова.

Аутор је „Историје српске књижевности” (1867. и 1871) и „Српске библиографије” (1869). У „Библиографији” је пописао све српске књиге објављене од 1741. до 1867. године да би, и по објављивању књиге, наставио да ради на овом подухвату, годину по годину, од 1868. до 1876. Објавио је велики број расправа, чланака и засебних дела најразличитије врсте, посвећених историји српске књижевности, науци о језику, животу наших светаца и мученика, словенској митологији, етнографији и археологији и општекултурним питањима. Објављивао је и народне умотворине (песме, приче и загонетке).

Писао је и радове из историје. Најзначајнија дела: „Срби и Турци XIV и XV века” (1893), „Устанак на дахије” (1904), „Васкрс државе српске” (1904), „Турско царство пред српски устанак” (1906), „Уставно питање и закони Карађорђевог времена” (1907), „Немањићке престонице” (1911), „Законски споменици српских држава средњег века” (1912). Био је и значајан преводилац. Превео је, између осталог, и Ранкеову „Српску револуцију”, Шерову „Историју опште књижевности”, Волтеровог „Карла XII”, као и два словенска спева: Пушкиновог „Кавкаског роба” и Мицкијевичеву „Гражину”.

Изузетно срећна и дуговечна, истакао је Милован Данојлић, показала се његова замисао о оснивању добровољне народне установе која би ујединила и у добром правцу усмерила трудбенике књиге – списатеље, преводиоце, издаваче, књижаре, библиотекаре и читаоце – у циљу подизања културне и духовне самосвести народа. Пресудно, ако не и једино мерило родољубља у култури било је, и остаје и данас, тежња ка висинама на којима се национално отвара према светским ширинама. У том је духу, пре 123 године, Стојан Новаковић, дирљиво читким ћирилским словима исписао заветне смернице Правилника СКЗ. Гледао је дубоко и видео далеко, имајући на уму и браћу раштркану – онда као и сада – у неколико држава. Јавни радник упућен у тајне банковних и буџетских трезора, он је, од првог часа, рачунао, пре свега, на пожртвованост и издашност појединаца, на њихову патриотску будност, говорећи да су удружени сиромаси богатији и јачи од светских моћника.

Задругарство, засновано на одговорности према народној просвети и добром књижевном укусу, и данас нас, у промењеним околностима, надахњују и обавезују. Син малог шабачког занатлије, столара, Новаковић је познавао снагу еснафске повезаности истомишљеника и лепоту добровољности. Стојан Новаковић, закључио је Данојлић, стотину година после смрти, благим умним погледом, опомиње нас на дужност очувања извесне узвишене идеје о књизи.

Сузана Рајић је открила да се Стојан звао Коста. Сиромашни петнаестогодишњак из Шапца, Коста Новаковић, у јесен 1857, дошао је у Београд да изучи више разреде гимназије. Завршио је, потом, правни одсек Лицеја, али се више није звао Коста, већ Стојан. Професор Ђура Даничић, својим ауторитетом, убедио је Косту да је страст давања деци грчких или страних имена прошла, а лепа стара имена да се поново враћају у моду. Надахнут романтизмом, као и већина његове генерације из шездесетих година 19. века, Новаковић је читав живот посветио ширењу научне истине о српском народу, његовој прошлости, духовним вредностима и вековној борби за ослобођење. Током четири деценије службовања био је на најважнијим и најодговорнијим државним позицијама.

Говорећи о Стојану Новаковићу као лингвисти, Рајна Драгићевић рекла је да је важно осветлити однос међу карикама најважнијег ланца у историји србистике, а то је веза између Ђуре Даничића, његовог ученика Стојана Новаковића, затим Љубомира Стојановића, па Александра Белића. Белић оцењује Даничића као великог и дубоког аналитичара, Новаковића као плодног и свестраног синтетичара, а Стојановића као прагматичара. Као најважније лингвистичко дело Стојана Новаковића, Рајна Драгићевић издваја његову „Српску граматику”, а као најзначајнији допринос србистици она сматра његову иницијативу за почетак рада на Речнику САНУ, коју је изложио 1888. године у својој „Посланици Српској краљевској академији”. Речник САНУ, наглашава Рајна Драгићевић, представља највећи научни пројекат српске науке свих времена.

Тагови: Годишњица, Српска књижевна задруга, Стојан Новаковић