МИРОСЛАВ ЈОСИЋ ВИШЊИЋ (1946 – 2015): Монах српске књижевности

Писац који је српскu књижевност задужио са десет романа и 124 приче, написаних руком у обичној свесци повезаној концем, Мирослав Јосић Вишњић преминуо је у уторак у Београду, после тешке болести, у 69. години. За собом је оставио импресиван опус од 30 књига штампаних у око стотину хиљада примерака. Уз романе и приповетке, објављивао је и песме, збирке разговора, преписку и друге текстове.

Једна од најаутентичнијих књижевних појава у нас, Јосић је, по речима многих који су га познавали, био монах књижевности. Самоуверен, принципијелан, склон сваковрсним одрицањима, био је „казна друкчијим писцима своје генерације, амбициозним, савитљивоим, продорним, алавим, загледаним у новац и положаје, у награде, у власт и пробитак…“

Рођен је 15. децембра 1946. у Стапару, у Бачкој. У родном месту завршио је основну школу, а Учитељску школу у Сомбору. На Филолошком факултету у Београду апсолвирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности.

Дуго је хонорарно радио као лектор, коректор и технички уредник у разним издавачким кућама, листовима и часописима. Био је секретар листа „Студент“ (генерација 68, до смене редакције), покретач библиотеке „Нови Албатрос“, уредник у Српској књижевној задрузи, један од првих приватних издавача у нас са „Књижевном фабриком МЈВ и деца“.

О горчини тог „приватно“ и „хонорарно“ зарађеног хлеба писао је и у својој биографској белешци објављеној на крају НИН-овом наградом овенчаног романа „Одбрана и пропаст Бодрога у седам бурних годишњих доба“:

„Сви који пишу знају како се живи од хонорарне сарадње: онако исто као што се живи од наде“.

НЕДИЋ: КРИТИЧКИ ГЛАС

Читав свој живот је посветио и подредио књижевности. Мало је у српској култури било писаца који су као он тако суверено владали књижевном речју, стилом и ритмом прозног текста. Припадао је оној струји српске наративне прозе у којој је књижевна вредност била резултат складног прожимања језичких и стилских елемената рукописа и његових садржинских слојева. Али у његовој лирској нарацији исто тако је било места и за изразит критички глас, којим је деформације времена у којем је живео знао да представи адекватним књижевним средствима.

Награђен готово свим најзначајнијим књижевним признањима (НИН-ова, Андрићева, Бранкова награда…), Јосић Вишњић је, по сопственом признању, са сваким новим рукописом био – на почетку. Тако је после романа „Чешка школа“, „Приступ у светлост“, „Одбрана и пропаст Бодрога у седам бурних годишњих доба“, „Приступ у кап и семе“, „Световно тројство“, „Приступ у починак“, „Роман без романа“, „Док нас смрт не растави“, „Стабло Маријино“, било и са „Бароном из шарага“, поводом ког је био гост „Новости“. У том, последњем разговору открио нам је да је веома задовољан новим рукописом:

– Вероватно нећу писати више ништа. У „Барону“ је све што сам од малих ногу до данас хтео да напишем, сва моја знања, искуства и осећања. Први пут сам задовољан, без обзира на то што су оне раније књиге биле хваљене и награђиване – говорио је са ведрином и ентузијазмом, рекло би се писца почетника.

Писац – прзница, кога је био глас да се свађао чак и са критичарем који му је хвалио књиге, за себе је волео да каже да је писац буна и да је реч побуна најважнији мотив у његовој књижевности.

И као што се његови јунаци увек буне, чак и кад су на самрти, Јосић Вишњић је дизао глас против многих неправди, међу којима и недовољног признавања српске књижевности у свету.

– Србима је излазак на светску бину вишеструко отежаван. Како у политици и економији, тако и у књижевности. Пре ће осредњи писац из великог света стићи на српско тржиште – доказ су хиљаде безвредних књига – него врхунски српски писац у светску ризницу. Осим оних наших величина које су повремено бивале у моди, готов да нико у свету не зна ко су Сремац, Станковић, Матавуљ, Стерија, Црњански или Андрић којем ни Нобелова награда није много помогла.

ОДБРАНА ЧИСТЕ ЛИТЕРАТУРЕ

Пратећи богати књижевни опус Мирослава Јосића Вишњића књижевна критика истицала је у првом реду његов сигурни, веома препознатљиви, индивидуални књижевни глас. Јосићев рукопис означен је као упечатљива лирска евокација историјских и актуелних тема, а аутор као снажна одбрана чисте литературе и достојанства списатељског заната. Јосић Вишњић означен је и као један од највећих мајстора приповедача „који се по концепцији и извођењу приближава нашој великој средњовековној традицији фреско-сликарства“.

„Светац српског језика, морална, интелектуална вертикала српског духовног и стваралачког простора…“ само су неке од одредница којима је књижевна критика позиционирала дело Јосића Вишњића.

Из истог бунта одбијао је да чита и неке светски познате ауторе, из сасвим практичних, некњижевних разлога:

– Међу онима које читам више нема Граса и Љосе, згадили су ми се после бомбардовања. Уверен сам да ниједан нормалан човек не може да заговара бомбардовање било где у свету. Писац то не сме да ради, а и Грас и Љоса су то подржали.

За Јосића Вишњића књижевност је пре свега била добра прича. Без приче не може, говорио је тврдећи да је литература делатност најближа човеку као људском бићу, а да је њена суштина стварање света у који ће читалац поверовати. Без обзира што је сама прича – лаж.

У стварању сопствених књижевних светова помагао му је његов „салашарски дух“.
Ја сам салашар, а то значи бити ослоњен на себе, веровати у себе и ширити се у разним областима. Не можеш се закопати у једној, само правити опанак, мораш имати и кокошку у авлији, свињу, плуг, дрљачу, кувати ручак… Ако имаш салашарског духа у овом свету, онда теби свет и не треба, ти си цео свет.

ДРАГОСЛАВ МИХАИЛОВИЋ:ДАРОВИТ

УМРО је један од најталентованијих писаца српске књижевности. То је био дар који се примећивао још док је био гимназијалац у Сомбору, када му је општина приредила прво књижевно вече. Са великом зебњом сам примао вести о његовом лошем здравственом стању. Веома ме ражалостило што сада чујем да је умро. Изражавам саучешће његовој породици и српској књижевности.

МИЛОСАВ ТЕШИЋ:ЛИРИЧАР БИО је истински лиричар у приповедању. Гипкост, живахност, крепкост, сликовитост и одрешитост у казивању спадају међу особеније одлике Јосићевог изразито ритмичног прозног стила. Родно тло, најшире схваћено, добило је у Вишњићевом делу једно од најособенијих књижевно уметничких сагледавања.

ЈАГОШ ЂУРЕТИЋ: СВОЈЕГЛАВ ОТИШАО је изузетан писац, интелектуалац и необичан, помало својеглав човек. Та његова својеглавост одлично се уклапала у имиџ Београда. Знам да ће много недостајати мени, али и српској књижевности и културној јавности. Олако нам одлазе таква имена, а преживљавају стереотипи, неки који знају само да се намећу, а ничим да обогате ову културу.

РАДИВОЈЕ МИКИЋ:МЕЛАНХОЛИЈА БИО је против конвенција и као човек и као писац. Зато није прихватао постојеће облике и настојао је да их мења. Треба га видети као настављача ове линије у српској књижевности која започиње са Јаковом Игњатовићем и преко Вељка Петровића и Црњанског долази до наших дана. Важно обележје Јосићеве прозе је лиризам у изразу и дубока меланхолија у доживљају света и живота.

ПЕТАР АРБУТИНА:ДРЕВАН И НОВ МИРОСЛАВ Јосић Вишњић је био писац новог времена које није желело да заборави оно старо. Прави јединствени писац старог века у новом веку, модеран и традиционалан, древан и нов. Писац стапарских и бачких отајстава са јединим завичајем у језику и књижевности. Жао ми је што није успео да види књигу која је у припреми у „Гласнику“ – „Ђурђевдан и други датуми“, али ми је драго што му је за живота стигла књига, индикативног наслова „Док срце куца“. Велико срце у малим временима која тешко препознају велике писце.

Тагови: Београд, Мирослав Јосић Вишњић, Писац, Преминуо