НОВАК ЂОКОВИЋ: Ноле, шта је то књига

Ерхан је био дечак кога сам упознао приликом једне теренске, хуманитарне посете. Ушао сам у просторију вртића, он је сам седео у ћошку и играо се коцкама. Те недеље је први пут кренуо у вртић који је изградила наша фондација. Пре тога није имао где. Баш зато што је био сам, пришао сам му.

–Која је твоја омиљена књига? – питам га.

Он ме гледа. Ћути.

Питам га поново.

– Шта је то књига? – збуњено ме пита.

Ерхан је имао пет година и никада пре тога није видео књигу. Блок, бојице, пластелин, слова на папиру. Спадао је у оних 95 одсто ромске деце која не похађају предшколско. Од њих ћемо касније очекивати да успеју, да заврше школу, запосле се и да постану узорни грађани ове земље. То није лак задатак.

Када смо бирали области којима ће се наша фондација бавити, бирали смо их по јасном критеријуму. Како да помогнемо деци и истовремено целом друштву? Већ сам постао амбасадор Уницефа у Србији за рани развој – тему која можда није атрактивна, али је суштински важна за нашу земљу. Тада сам схватио у потпуности значај учења за свако дете, посебно за ону децу која су искључена из друштвених токова.

Сваке године Србија има све мање деце, а они ће сутра водити нашу земљу. Зато што их је мало, морамо учинити све да свако дете буде школовано, спремно за изазове, да му буде доступно образовање, вртићи и касније школе.

Развој детета у раном детињству је основа. Темељ сваког од нас. Да ли сте некад помислили како бисте завршили школу да сте први контакт са књигом и оловком имали тек у првом разреду? Да ли бисте имали снаге и воље или бисте је напустили као што многа деца са таквом судбином ураде на крају?

Не смемо заборавити на нашу обавезу да сваком малишану пружимо образовање. Према подацима Уницефа, у 2.500 места у Србији нема вртића. Половина деце не иде у предшколско. Само пет одсто ромске деце, девет одсто деце из сиромашних породица и тек 27 одсто деце из руралних насеља иде у вртиће. Ова забрињавајућа статистика сврстала је нашу земљу у ред оних са најмањим обухватом деце предшколским образовањем у Европи. У развијеним земљама овај проценат је близу 90 одсто. Али да би деца ишла у вртиће морамо их изградити, морамо омогућити да у сваком селу буде барем једна учионица где ће они учити, дружити се, играти.

Нису нам потребни велелепни објекти, ни хектари земље. Свака месна заједница и општина има неке просторе или просторије које не користе и који се брзо могу адаптирати и наменити за вртић.

Моја фондација то ради годинама уназад. Отворили смо вртиће у Љигу, Книћу, Краљеву, Рашкој, Владичином Хану, Мерошини, завршавамо у Лучанима. Након поплава одмах смо се укључили у обнову вртића уверени да деца не смеју ни један дан предшколског да изгубе.

Овај посао ради и Уницеф, наши партнери су и Центар за интерактивну педагогију, сви васпитачи који се укључују и похађају тренинге, родитељи који помажу и још много оних који брину о деци.

Партнерство са Светском банком које сам потписао у име наше фондације имаће за циљ да прикупимо што више новца и да обезбедимо предшколско за свако дете. Да окупимо партнере да улажу у рани развој јер је то велики посао у којем морамо бити заједно да би смо успели.

Ерхан данас иде у први разред и зна сва слова. Ја желим да он сутра буде успешан човек и да искористи своју шансу. И желим да заувек сачува књигу на којој му стоји посвета. Он зна коју.

Тагови: Књиге, Новак Ђоковић, Хуманитарна акција