МИА МИЛАНОВИЋ: Једно знам, нема чуда без вере, наде и љубави

Научила сам да верујем како случајност не постоји. Људско биће има потребу да увек зна шта је разлог неком дешавању, а будући да не налазе разлог, људима је само лакше да мисле како је нешто било пука случајност, него да претпоставе да постоји неки дубљи разлог иза свега.

Тек када одустанемо од потребе да знамо све, овде и сада, тада можемо да живимо живот украшен предивном Божијом стазом. Бог нам је дао пуну слободу, слободу мишљења и слободу деловања. Али са нашим претрпаним умовима вежемо се у ланце размишљајући и превише о томе зашто се ствари дешавају, када ће се десити, и како ће се десити, уместо да прихватимо и живимо у тренутку.

Као мала девојчица знала сам да постоји Бог и разлог за све што се дешава. Једном сам питала тату да ли зна ко је најбољи доктор на свету, а пошто је моја мама доктор он је претпоставио да мислим на њу, међутим, рекла сам: “Не, ниси у праву, најбољи доктор је Бог“. Кад сам имала три године знала сам да кажем родитељима: “Имам толико питања које бих вас питала, али ви не знате одговоре, па вас нећу питати“. Тада сам знала да једино Бог има одговоре на сва моја питања, па када будем спремна он ће их поделити са мном.

Док растемо наилазимо на многе тешкоће и онда почињемо да сумњамо, а не би требало. Протеклих тринаест година живела сам са повредом која ме је спутавала у много чему. Била сам живахно дете, што се каже “није ме држало место“, није било спорта који нисам играла, песме коју нисам знала, детета које ми није било пријатељ, али све се променило када сам пала и повредила руке, лактове и колена. Дуже време нисам хтела да саопштим мојим родитељима да сам се повредила, делимично што сам била уплашена да ће се наљутити на мене што сам тако неспретна, а делимично да се они не брину, и све тако док више нисам могла трпети бол. Тада су кренуле посете лекарима и престале моје дечије забаве, или сам ја бар тако мислила. За две године нисам имала ни дијагнозу и када сам је коначно добила, била је погрешна. Такозвани најбољи доктор у Торонту је за мој случај предложио експериментални лек, што је, срећом, моја мама одбила знајући да то само може погоршати моје здравствене проблеме. Након одустајања од канадског приступа лечењу моја породица ме одвела у Игало у Институт за рехабилитацију, где су ми, морам признати, мало помогли, јер проблеми са мојим лактовима су поправљени, али су проблеми са рукама и коленима су и даље остали. У мојој глави је већ била одлука да ако ми ово не помогне, онда више неће бити помоћи и да ће све бити само губљење родитељског, и времена и новца. Истренирала сам се да живим са болом и ограничењима, будила сам се ујутру говорећи мојим родитељим да је све уреду. Било је бољих и лошијих дана али сам морала да се одрекнем многих ствари које сам волела, као што је свирање клавира, играње фолклора, или једноставно употреба дечијих игралишта попут друге деце. Хомеопатска терапија коју ми је мама давала је учинила да моје руке не буду горе, нити да се упале и боле као на почетку, (осим када би их превише употребљавала), али нису ни постајале боље. Свако јутро, нарочито за време зимског периода, требало ми је најмање један сат да се покренем из укочености у којој бих се пробудила.

Кад сам била 7. разред основне школе пожелела сам да постанем архитекта и две године касније рекла сам себи да ћу да студирам на Универзитету у Ватерлу. Кроз целу средњу школу припремала сам мој портфолио и трудила сам се да имам одличан успех како бих могла ући на Универзитет, знајући да примају само 5% студената од укупног броја који су аплицирали. Да није било мојих родитеља и оца Луке ( игумана манастира Карно ) питање је да ли бих уопште и имала портфолио, а у свему ми је пуно помогла и моја сестра Миња.

Како сам одрастала моје руке су ми се све мање свиђале, успоравале су ме у свему и у глави сам створила слику како су и ружне. Али моји родитељи и отац Лука су ме индиректно терали да креирам разне ствари са рукама, укључујући и цртеже за конаке у манастиру Карно.

Дан када сам сазнала да сам примљена на архитектуру, био је један од најсрећнијих у мом животу. А кад су почеле студије, било је као да су се остварили сви моји снови, чак и више… али је још увек један проблем постојао, што сам имала више идеја, што сам више послова обављала, моје руке су постајале мање покретљиве, а све су више болеле. Кријући бол од других, градила сам око себе невидљиви зид, како бих себе заштитила, не знајући да ако не допустим негативним емоцијама да изађу напоље, не бих могла ни примити позитивне. Покушала сам да се извучем, упорно радећи током године, често и до максимума, али када је завршни пројекат дошао на ред, нисам више имала снаге, нисам могла наставити… Плачући сам назвала родитеље и саопштила им да моје руке не могу да прате моју ум. Родитељи су одмах дошли, смирили ме, купили ми “лонгету“ за ручни зглоб, па сам уз пуно суза и зноја завршила успешно прву годину архитектуре.

Међутим, завршетак прве године ми није пуно значио ако не могу, због руку, да наставим даље студирање. Будући да много волим архитектуру, нисам могла тако лако да одустанем. Савладала сам одбојност ка посетама лекарима и рекла сам родитељима да желим да ми се успостави права дијагноза и да урадим све што је могуће овог лета да поправим руке до тачке да могу да трпим бол и да наставим школовање. Док сам још била у Канади пронашли смо доброг физиотерапеута, свакодневно сам радила вежбе како би дошло до побољшања, али ништа није било загарантовано. Планирани годишњи одмор у Србији био је и у сврху проналажења доброг рехабилитационог центра, неке добре бање за побољшање мојих руку. Са мојом породицом сам отишла у бању Врујци. Ако ме питате зашто смо изабрали баш бању Врујци, од свих познатих бања у Србији, не бих знала разлог, али је све постало јасно недељу дана касније. Третман у бањи Врујци ми је личио на својеврстан затвор, бар такву слику сам створила у мојој глави, била бих свакодневно упакована у бањско блато, као свезана у пругасто одело, а после тога би физиотерапеут толико јако савијао моје ручне укочене зглобове да сам желела да вриснем свим својим плућима… Свакодневни бол удружен са мојим лошим расположењем се све више и више увећавао, па сам наговарала родитеље да се возимо у Ваљево и оближња места како бих бар на кратко побегла из “затвора“.

Једног дана кад смо се возили натраг за бању, имала сам јаке болове у рукама, мој тата ме је упитао да ли бих могла и, само ако желим да на само неколико минута свратимо у манастир Јовања. Без размишљања сам рекла: “Да“, и то је, вероватно, моја најбржа и најбоља одлука до сада направљена. Ту, на манастирском имању под дрветом је седео игуман манастира, отац Михаило, који нас је дочекао широког осмеха и још ширег и топлог срца. Понудио нас да седнемо, и започео са нама разговор. Одмах ми је на почетку, и не знајуће за моје проблеме, рекао: “ Ти имаш јачи дух од тела, и мораш да вежбаш тело како би могло да прати твој дух“, и тако неколико планираних минута у манастиру се претворило у неколико сати. Од тог дана, после сваке терапије из бање бих “бежала“ у манастир Јовања. Отац Михаило је поменуо да ће ускоро водити групу ходочасника на поклоничко путовање у Грчку, и ја сам, поново, без размишљања, рекла како бих и ја волела да идем, знајући у дубини душе да би то било заморно путовање аутобусом, и да никога не познајем, и да бих пропустила да се видим са мојом широм породицом, коју, иначе, виђам само једанпут годишње. Аутобус је већ био попуњен, али отац Михаило је видео да ја, заиста, желим да идем и рече ми да ће ме протурити и да могу да седим поред њега. И онда, за неколико дана се, опет, неким “случајем“ отворило још једно место, и моја мама је могла да крене са нама. И тако, ја сам у аутобусу који вози ка светој Грчкој, ни не слутећи шта ће се догодити. Овом поклоничком путовању, се, у задњи час, и то сасвим “случајно“ придружила и девојка по имену Јована, која је у трену постала моја сестра, и уселила се у моје срце тако брзо, као звезда падалица.

11. јули 2015. године је дан којег никад нећу заборавити, и имам потребу да тај дан поделим са целим светом! Прича се да је Свети Нектарије са Егине рекао да нико њему не долази, а да га он није позвао, и нико од њега не одлази, а да није добио оно због чега је дошао код њега. Да будем искрена, нисам знала због чега сам дошла, знала сам да желим да ми руке буду боље, или сам можда само дошла по одговоре на питања које сам у себи постављала кад сам била мала девојчица. Први моменат у којем сам осетила да се догађа нешто чудно, нешто, заиста, ван овог света, је кад сам прекорачила праг и ушла у собу старца Нектарија Виталиса, живог сведока, кога је свети Нектарије Егински излечио од рака плућа. За трен, кад сам покушала да уђем у собу, нешто ме је зустављало, и нисам могла ући док нисам употребила сву своју снагу, а онда кад сам успела осетила сам како је нешто пукло у мојим грудима. Тај физички осећај пуцања грудног коша није био болан, далеко од тога, већ као да се отворио део мене, мени дотад непознат, и наједном сам почела да плачем, и плачем, као никад пре… Мама и Јована су дотрчале до мене питајући ме шта се десило, али ја им нисам могла рећи разлог мога плача, нити сам била тужна, нити сам била срећна. Сада схватам да сам се чистила од свих емоција које сам држала у себи свих ових година, и да је то, заправо, пукао “невидљиви“ зид који сам пажљиво градила како бих се “заштитила“.

Мислећи како је то унутрашње чишћење све што сам задобила овим путовањем, била сам више него задовољна, другачије сам посматрала свет и осећала сам се лакшом. Онда смо посетили манастир Пантократор за кога је свети старац Порфирије Кавсокаливит рекао да је највећа светиња на тлу Грчке, и прича се да је ходао по манастиру врло пажљиво јер је његовим очима видео мошти пострадалих мученика и није хтео да стане на њих. И ја сам зажелела да видим то што је видео преподобни старац, али је то за мене било немогуће… онда сам чула један нежан глас, који је допирао из средине окупљеног народа. Кад сам пришла мало ближе, видела сам да је то био глас игуманије манастира мати Стилиани, која је у том тренутку показивала на малом рачунару видео запис о младићу који је у манастир дошао у колицима, није могао да хода 20 година, и који је овде проходао. Каже како је рекла младићу да мошти мученика могу да му помогну само ако он верује у то. Тада сам рекла у себи: “ Ја верујем“, и у пола моје мисли, тета Маца, мајка оца Михаила, ме је зграбила и кроз окупљени народ провукла до моштију. Кренула сам да се поклоним моштима и она ми рече да ставим руке на њих, међутим, монахиња која је држала мошти је молила народ да се мошти не дотичу. Ухваћена између две ватре, одлучих да, ипак, само наднесем руке над свете мошти, али сасвим “случајно“ моја два прста дотакоше свете мошти.

Од тог момента ја чак ни не знам шта сам осећала, стога опростите ми што не могу да то све добро опишем, јер не постоје речи које би могле то описати. Када су моји прсти дотакли свете мошти, моментално сам осетила струјање кроз моје цело тело, а моји прсти су почели да трну, као да су укључени у струју. Онако збуњена, не знајући шта се то са мном дешава, стала сам у ред да бих пришла и игуманији Стилиани да ме благослови са другим светим моштима. Када је она то урадила, ја нисам осетила ону физичку енергију поново, међутим, моје круте руке, које сам увек осећала као камен, наједном су постале као спужва. Водопад суза који сам доживела код старца Нектарија, поново се вратио и почела сам толико да се тресем да сам села на под и плакала, плакала… Нисам чак имала снаге ни маму да потражим и да јој саопштим шта ми се десило, нисам могла да се концентришем ни на шта. Недуго затим, мама и Јована су дотрчале до мене и питале ме, поново, шта није у реду, зашто толико плачем. Нисам имала речи да им кажем шта се дешава, само сам подигла руке и стиснула прсте у песнице, јаче него икад до тад… Њих две почеше да плачу и да ме грле, и то је био први пут да сам истински доживела лепоту суза радосница. Јована је отрчала до оца Михаила да му каже шта се управо десило, а он је то саопштио мати Стилиани. Она ме је одмах позвала по имену, имајте на уму да је она говорила само грчки, али срећом ту је била Наталија која је све преводила. Када сам дошла до мати Стилиани, она је узела одређене свете мошти и њима закрстила моје шаке и руке до лактова. Електрицитет и утрнутост које сам осетила раније, сада су постали много јачи, све од рамена до врхова прстију. Осетила сам као да немам више руке него крила и као да летим. Иако је око мене било стотињак људи, ја сам једино видела мати Стилиани, и по први пут за тринаест година, дивне руке…

Наталија је превела игуманији да сам ја студент архитектуре и рекла јој за моју патњу са рукама, а мати Стилиане се, држећи ми руке, окренула ка мени и рекла: “ Сада, користи ове руке, ради са њима све, и донеси диплому овде“. Завршивши са мном отишла је да помаже другима. Онда су други људи почели да ми прилазе, да ме грле и питају шта ми се догодило, и да будем искрена, нисам ни сама била сасвим сигурна. Али једна особа се нарочито истакла. Он је био студент теологије из Либана, питао ме је да ли причам енглески и да ли му могу објаснити шта се десило. Рекла сам му да сам имала 13 година стару повреду руку, која је управо исцељена. Питао ме је чиме се бавим, рекла сам му да сам студент архитектуре. За тренуак је застао и рекао ми: “ Могу ли ти нешто показати“? Испружио је своју леву руку. Онда је објаснио да је пре две године доживео саобраћајну несрећу и да од тада не може да савије прсте леве руке. Рече да се свакодневно моли Богу и светитељима како би повратио снагу и функцију леве руке. И онда је казао нешто што ја никада нећу заборавити: “Управо сам схватио зашто Господ није услишио моје молитве, не треба ми пуна функција руке, могу јести, могу возити ауто, могу бити студент теологије, али теби требају руке за архитектуру и Бог нам свима даје управо оно што нам стварно треба“.

Сада, зашто ми Бог није раније дао здраве руке, зашто је све трајало 13 година и зашто сам морала проћи кроз патњу и трпети бол? Можда зато да не бих користила моје таленте на зло, или можда да научим да се вредне ствари не могу постићи без бар мало, труда и жртве или је просто било да се овим чудом ојача моја вера, вера људи око мене и надам се, читаоче, и твоја вера. Не знам разлоге који стоје иза свега, али сам сигурна да они постоје и да није све само пука случајност. Све што знам је да ћу користити ове руке од сада на начин као што их и користим управо сада пишући ову причу и делећи је са вама.

Након што сам тражила помоћ од највећих стручњака из целог света, а доживела ово што се збило 11. јула, моја изјава као детета показала се истинитом: “Бог је најбољи лекар у свемиру“. Моје чудо се догодило 11. јула у Грчкој, али нико не зна када и где ће се његово или њено десити.

Рекох, недавно, монаху Јакову из манастира Тврдош за ово чудо, а он ми рече: „Дивно и драго ми је због тебе, али чуда се дешавају сваки час. Много је веће чудо то што ти тинејџер, у данашње време и у оваквом свету, имаш веру и идеш у цркву редовно“.

Нисам сигурана које је веће чудо, али знам ниједно није могуће без вере, наде и љубави.

Тагови: Миа Милановић