ЖРТВЕ НАШЛЕ МИР: Комшије им биле кумови и џелати

Пребиловачки Срби, жртве усташког злочина коначно су нашли свој мир. У Храму Васкрсења Христовог похрањени су остаци оних који су два пута убијени. Први пут 1941, а други 1992. године. А од нељуди и то бива.

Тих кобних августовских дана 1941. у херцеговачком селу Пребиловци догодио се крвави усташки пир. Живи или зверски убијени бачени су у јаме. Њих 836 – жена, деце, стараца… Једина кривица била је што су Срби. А, када су им после пола века потомци подигли спомен-костурницу, њихове душе поново нису имале мира. Минирали су је повампирени злочинци током 1992. године. Али, памћење потомака Пребиловчана и српског народа нису могли да затру. Сећање живи у њиховим синовима, кћерима, унуцима, које је окупило освећивање храма у спомен њихових најмилијих.

– У мојој породици петоро је страдало. Баба, тетка, стричеви. Рекли су да их воде у Србију. Поверовали су. Кад су видели пушке, било је касно. Потрпали су их у камионе и одвели у Шурманце – прича Милорад Трипковић. – Живе су их бацили у јаме. Децу су набијали на бајонете. Из јаме нико није побегао. Преживели су они који су побегли у блато. Данима су се крили у шевару оближњег језера.

Крвници, џелати и силеџије били су њихове комшије, пријатељи, кумови… Хрвати и муслимани из околних села. Одвели су жене, децу, старце у сеоску школу говорећи им да ће их преселити у Србију. Наивна вера у речи комшија одвела их је у смрт. Жене су се обукле у најлепше што су имале, носећи са собом завежљаје.

– Старије људе убијали су где би их затекли. Бебе су хватали за руке и ноге и ударали њима о зид школе. Девојке су силовали пред мајкама. Из стомака моје стрине извадили су бебу. Набили су је на бајонет. Преживеле су затворили у учионицу, а онда су их спровели надомак моста на Брегави – прича Момчило Трипковић.

Потрпали су их у четири камиона и одвели на железничку станицу у Чапљину. Бездушно су их пребацили у сточне вагоне. Повремено са батеријским лампама упадале су усташе тражећи лепше девојке. При одвођењу на стратиште, зауставили су се код јаме Голубинке. – У јаму су их гурали кочевима, а мању децу бацали су увис изнад ждрела јаме – прича Трипковић. – Оне који су се у очају хватали за камене ивице, ударали су кочевима по рукама и глави док не падну у понор дубок 66 метара. Падали су једни на друге.

Преживели Пребиловчани имали су снаге да после рата обнове село. Женили су се поново. Добијали децу.

– Мучки убијену децу нису смели да ваде из јама да би их сахранили. Владало је братство и јединство. Јама је забетонирана. Много година касније покренута је акција за изградњу спомен-костурнице – говори Милорад Булут, син Данилов. – Костурница је саграђена, али жртве ни у њој нису нашле мир. Почетком деведесетих овде се затирало све што је српско. Инжињерске јединице хрватске војске, експлозивом су рушили српске куће које су у себи имале бетон. Порушили су и спомен-костурницу.

Срби су још једном протерани, али су се после двехиљадите неки од њих вратили. Да започну живот на згаришту одлучило се њих шездесеторо. Доста је оних који желе, а немају где, јер су све куће током последњег рата у Босни и Херцеговини миниране и запаљене.

Овде сам се родио, одрастао и хоћу да проведем старост. Да није било страдања, било би нас неколико хиљада – говори нам Трипковић. – Млади се тешко враћају. Углавном долазимо ми пензионери. Ако се нешто не промени, Пребиловци ће за десет година остати пусти.

БОМБАМА УЋУТКИВАЛИ ЈАУКЕ

– Мајка ми је причала да је усташа Иван Јовановић Црни сутрадан бацио две бомбе у јаму, да у околним кућама мештани не би слушали крике паћеника. Али бомбе су се рапсрскавале у ваздуху, па су се јауци чули још седам дана – каже Момчило Трипковић.

ЗЛОПАМЋЕЊЕ ЈЕ ГРЕХ
– ПОСЛЕ 75 година страдања и после њихове мученичке смрти, присуство жртава страшног злочина прекрива данас Пребиловце, Доњу Неретву и све нас – каже владика захумско-херцеговачки Григорије. – Али, сећање је дивно, памћење похвално, а злопамћење највећи грех, који у смрт води.

Тагови: Жртве, Злочин, Пребиловци, Срби, Усташе, Храм Васкрсења Христовог